− To su ti mudante, a ne mudantine!
− Nisu.
− Mogu li nosit gitaru?
− Neće stat.
− Držat ću je na sebi, moran vježbat...
− Oćemo li, Grgo?
Nigdi bez paprika iz vrtla
− Samo da potrpan balanca-ne, tikvice, paprike, pome i ca-tu. To su moje iz vrtla, ne iden nigdi bez njih. Spremija san i punjene paprike i tikvice plus toč za crni rižot...
− Pa ne idemo na Palagru-žu!
− Pusti ti. Neka ima s na-ma...
− I veštit?!
− A moraš imat veštit, za svaki slučaj...
Rečeni Grgo Mandić (57), jedan od prvoboraca kontra zlo-kobnog azbesta koji je iz vra-njičke tvornice “Salonit”, godinama nakon šta je zabranjen u cilu Evropu, trova stanovni-ke splitskog bazena, i njegova trojka: Marko (15), Vilma (14) i Dragutin (13), u organizaciji “Slobodne Dalmacije” i na prijedlog Hrvatske udruge sindikata, provest će nekoliko dana na ljetovanju u apartmanu su-petarskog hotela “Bračka perla”.
Grgo je samohrani otac, pri-je tri i po godine supruga Katica smrtno je stradala u prometnoj nesreći, a on je prije 18 godina obolio od neizlječive azbestoze.
‘Naučija sam kuhat’
Ima penziju od 1960 kuna, klinci dobivaju dječji doplatak, pa ipak se u njegovoj kući nikad nisu prestali okupljati prijatelji i kolege, a on gušta kuvat – i da ne gušta, mora – pa mu ljudi vole dolazit. Kad smo potrpali šugamane, domaću spizu i gitare, ju-rimo put “Kauflanda”, koji do-nira dvi iljade kuna za potrebe akcije.
A ura vrimena je do trajekta. Kolica su u četvrtoj brzini. Otac kupuje artikle za priživit, a dica po volji.
− Dvi kese kokica, tri kroasana, cedevitu od 6,49 i jednu picetu, meni dosta – izvistija je Drago, a brat mu bira slično:
− Čokoladicu i picetu.
Grgo, nasriću, nije očaran dičjin prdosijama, pa ćemo vje-rojatno i štagod dobroga izist na Braču:
− Majka mi Vilma bila je iz Desinića u Zagorju i naučila me kuvat svega i svačega. Kad mi je Kata bila živa, dolazili su prijatelji, njih petnaestak bi se skupilo, a ja bi kuva.
Poslin je to nareslo do pedesetak gostiju, ka za pir. I ja se više ne bojin teče i špahera. Od juve do kolača spreman – kaže.
Sve na joysticke
Prid trajekt utrčavamo mi-nutu prije partence, “Jadrolinija” sponzorira karte i obilazak vapora, pa smo se uspeli posadi na mostu.
Kapetan Ivo Staničić uči ih upravljat “Hrvatom”.
− Ovo je sve na joysticke, a vozi se ka penta, mičeš livo-desno, pomoćni je u sredini...
− Znan ja vozit s penton, išli smo s didinon pasaron na Barbarinac – hvali se mali Drago, dok zapovjednik starijemu Marku pokazuje automatske komande.
− Samo ne smiš dirat, to je aktivni ekran, čin takneš, pritisne se. Ka oni aj... aj..
− Aj-pod. Znan sve o njemu – brenzaje ga Marko.
Znali bi oni drajvat trajektinu ka ništa, generacija je to joysticka i touch screena, a moderni brodi nemaju kormila i kompase, sve je na letriku.
 |
| Grga je i meštar od kužine, a paprike sve jezike govore... |
“Dobro došli” i “bolje-vas-našli”, u koloni i opakoj vrućini krećemo prema “Bračkoj perli”, lipome aparthotelu sa četiri zvizde obučenome u kamenu veštu, u kvartu Vela luka.
Buć u more, buć u bazen
Tamo nas priuzimaju njež-ne ruke voditeljice Tijane Klindžić-Grbavac, a u ime vlasnice Sandre Buljubašić.
− Možete što hoćete, bazen je ispred apartmana, more odma ispod bazena. Jedino je pravilo da uživate!
Zaletija se Drago:
− Eno dža-kuuuziiii, aaaa, idemooo!
− Drago, Drago, nemoj me sramotit odma, baren prve po ure – jidi se Grgo, a dica se raspoređuju po postejama:
− Spavat ćeš s ćaćon, najmlađi si!
− Neću!
− Oćeš!
Recepcionarka Silvija Pancirov pokazuje dičici i ostatak sobe...
− Ovo je sef...
− Senf?
− Sef za vrijedne stvari!
− To za parmezan?! Otac kaže da ga nema puno...
Dok smo obilazili smještaj, mala četa spremna je za kupanje, kombiniraju bazen i more.
− Vilma, vridi li se kupat u Vranjicu?
− Da jel vridi... – čudi se pitanju Grgina kći koja želi izučiti za kozmetičarku, i ne izlazi iz bazena.
Kad ih je Grgo opre-mio, konačno sjedamo u hlad na terasi:
‘Ja sam i mater i otac’
− Moran in bit mater i otac, priuštit im sve što mogu, da im šta manje fali “šefica”. Zato kuvan ka lud, sestra mi pomogne peglat, a teta pospremit kuću. Strašno je dicu odgajat u epicentru smrtonosnog zagađenja, pa im moraš ugađati koliko možeš. Srićom, imamo kuću s bokun vrtla i prirode isprid...
− Al se nećete kupati?
− Ma kakvi, nisam ja od ku-panja više...
Oni su priuzeli kupanje, a ja iden steplit paprike, a?Doša nas je pozdravit i Ive Cvitanić, šef Turističke zajed-nice Supetra:
− Pobrinut ćemo se za ugo-dan provod, koji izletić i tako. A vama, šjor, da ozdravite ako može...
− Ostat ćete na paprike...
− Ne mogu, na obidu san u none, već je tri puta zvala... Zato mi nećemo odbit. Kroz ovih par sunčanih dana, Grgo je naš dida i naša none...
(nastavlja se)
