'Cilo Ogorje ruke pere u kajinu, zelen nam propada, a turizam možemo samo sanjat': pod Svilaju stižu računi za 'slivne vode', a osim lokve Smrduše nema je ni kapi

Nemamo kanalizacije, struja - kad zagrmi nema je, signala za mobitel baš i nema, ali to me nije puno briga. Šta je najgore? To šta nemamo vode iz špine, a ni iz bunara odakle smo je dosad crpili, propustija je…A s druge strane, stigli mi ogromni računi "za slivne vode", oko 12 tisuća kuna jednokratno, a sad dalje po 157 kuna misečno… – tumači nan Jakov Čolak iz ogoranskog zaseoka Čolaci pokazujući na lateni kajin u kojen pere ruke.

– Ovo je sve šta iman vode za danas, ovo malo u kajinu – govori Jakov, a onda vrti uplatnice komunalija, vodnih naknada, dok ovu posudu koja jutros vridi zlata pomaže pridržat njegov rođak i prijatelj Jakša Bulićiz susjednog zaseoka, ka šta i samo prezime govori – Bulića.

Njih dvojica nisu samo prijatelji i rođaci nego i susidi, i u Ogorju i na splitskin Pujankama, kažu.

– Kad smo kuću legalizirali platili smo onu kaznu, plaćamo uredno komunalije općini, ali ovi račun, to je po meni strašna cifra – nastavlja Jakov o temi zbog koje smo pozvani u Ogorje.




– Upoznat san da računi za "slivne vode" imaju veze s "Hrvatskim vodama" i da nemaju direktne veze s vodovodon. Kažu mi da to ide za uređenje voda i da se koristi prema načelima solidarnosti na razini cile Hrvatske, ali ko je ovde s nama solidaran – želi time Jakov, kao i njegov rođak Jakša ukazati na ogromne probleme koji imaju mištani Ogorja koji žive bez vodovoda.

– Vidite li vi kako je ovde bez vode. A, da je ima moglo bi nan bit lipo i za bavit se ruralnin turizmon, poljoprivredon, i da ima šta više svita na selu. Vidite li vi ove lipote i prirode pod Svilajon – puni će emocija naši sugovornici dok mi svon forcon udišemo friški zrak.

Zima je, ali je minuse ipak istopija lipi sunčan dan, ka stvoren za obilazak njihovih zaselaka.
– Iman troje dice, ja i jedan sin smo više ovde, a žena i drugo dvoje dice dođu za vikend kad nema škole. Recimo, ako bi se tija oprat triban opet potegnit do Pujanki i napravit trošak. Tako van ovde znamo i po dva puta na sedmicu naručit cisternu s vodon. To je po dvista kuna svaki put – zbraja Čolak objašnjavajući koliko je truda uložija u izgradnju obiteljske kuće i nasade.




– Napravija san je prije desetak godina, u blizini naših starih kuća. Iskopa san i rupu za bazen, misleći kako će napokon doć voda. Mislija san se bavit ruralnin turizmon, ka i susidi oko nas. Milijun i po kuna uložija u ovi objekt, kredita i kredita diga, a vode ni pod razno.

Počeja se bavit i poljoprivredon, iman i koze, konje, magare… Posadija san i jedno petsto trišanja. Lani mi u požaru izgorilo oko 250 stabala mukon posađenih, a dvistotinjak stradalo u lanjskoj suši. A, da je bilo vode ništa se od toga ne bi dogodilo – smatra Jakov pa pokazuje na preostala stabla u voćnjaku dok oko njega veselo obigravaju Jana i Žuja, njegovi lovački psi.

– Pogledajte, ka da mi je bilo lako ovde u kamenjaru zasadit trišnje. Za svaku rupu je triba bager. Ali, nisu mi samo stradale voćke, Izgorile su mi i 42 košnice s čelama – govori naš sugovornik tvrdeći da nikakvu naknadu od Županije nije uspija dobit.

– Ima san puno materijalne štete, ali su mi rekli da ne mogu ništa jer požar nije bija širih razmjera. I kad sve to uzmen u obzir, meni ona solidarnost o kojoj govore ne drži vodu – kaže Jakov pa nas on i Jakša vode do njihova, sada jedinog izvora vode iliti vodne građevine.




– Tija san in kazat: "Imate li račun od Svetog Petra, dajte mi taj pa ću uplatit na njegov žiro!" Jer ovde otkako je Bog stvorija šta se tiče voda ništa nije prominilo – pokušava malo i šalon oslikat cilu situaciju koja ih mori.

– Ovo je lokva, zvana Smrduša. Predaja kaže da je iz 15. stoljeća, da su je sagradili Turci. Mogli bi nan i oni slat račune – nadovezuje se i Jakša na Jakovljeve šale, jer više ne znaju šta bi drugo.

– Tu san u blizini prošle godine zasadija kumpire i pomoću nje san pokušava zalivat. I ja san se tija bavit turizmon i poljoprivredon, ka još dosta ljudi koji su sagradili nove kuće ili obnovili stare. Ali i lokva je lani bila prisušila, tako da san izgubija potpuno volju za sve to, više san posadija nego šta san izvadija… Nema vode, pa neman više ni motiva – dodaje Jakša.




– U svojih pedeset godina ne pantin da je lokva ikad prisušila, a moja mater, a osandeset joj je godina, kaže da se to dogodilo još samo jedan put – nadovezuje se i Jakov na priču o Smrduši.

– Ljudi su uložili ogromne novce čekajući vodovod o kojen se govorilo da će stić priko projekata i novca iz EU fondova, voda za Ogorje, Pribude, Bračević, Zelovo, Milešinu… A, tu je još jedan po meni važan problem – ističe Bulić i domeće:

– Prije dvi godine je izgrađena vjetroelektrana, ukupno uloženo oko 73 milijuna eura, pa valjda se i od tih koncesija i dozvola moglo nešto uložit i u infrastrukturu našega mista.

– Imali su plan dovest vodu s Čikole, od zapada, voda je nadomak nama, ali ne stiže – jadaju se Ogorani.

– Ogorje je misto koje nije bilo direktno zahvaćeno raton, ali imamo najviše poginulih u našoj županiji, kad se gleda ukupni broj stanovnika – tvrdi Jakov koji je bija pripadnik Četvrte gardijske brigade, proša sva ratišta od '91. pa do kraja rata, tri puta ranjen, danas 70-postotni invalid.




– Imamo političara koji su na važnim funkcijama od lokalne do državne razine, dođu pokupit glasove, a za misto ništa nisu napravili. Kako takvi ljudi mogu pomoć ikome, ako ne mogu svome mistu – smatra Jakša Bulić koji je također bija pripadnik Četvrte.

– Specijalna jedinica policije BATT nosi ime i po inicijalima prezimena naših rođaka, Zorana Bočine i Jakova Topića. Mi ka branitelji jesmo za solidarnost i za zajedništvo hrvatskog naroda, zato smo i išli u Domovinski rat, ali ne solidarnost koja nas harači na ovaj način. Apeliramo zato na lokalnu vlast, Županiju i sve druge institucije koje imaju utjecaja neka riješe ovo pitanje s vodom. Ona Ogorju život znači – zaključuje Jakša pa pogleda prema svojoj Svilaji, jer ona ga ovde, kaže, nahrani posebnin miron.