Pronašli smo babu Zoru, Dugopoljku koju traži pola Dalmacije; 'Došla k meni '92. dva mala. Doktor je reka materi da oni lika nemaju i da se okrene di privatno... '

Prošlog sam kolovoza određeno vrijeme provela u krošnji smokve, a kad sam završila s tom rabotom, osim dva-tri kila viška, ostade mi na nadlaktici ožiljak. "Ugrizla" me smokva, jedan list me nije žalio.

Poslije, razgovaram s meni najdražom dugopoljskom nevjestom Gogom, a ona, kad je vidjela "friž", upita:
– Šta ne staviš Zorinu mast? Namaži ožiljak, sve će ti otić.
– Zorinu mast?

– Ajde, sad kad si u Dugopolju, otiđi kod nje pa odma uzmi – nagovara me, a ja mislim u sebi: "A baš bih i mogla, trebat će, rijetko kad se ne opečem čim počnem prčkat po škrovadi. Uvijek su mi po prstima ožiljci."

I odem tražiti kamenu kuću navrh sela, sa zelenim vratima i škurama, zapravo znatiželjna, a i ljetni suton na selu mi je prijao.

Lako je bilo naći kuću, ali ne i Zoru: lupala sam, dozivala, hodala oko kuće...

Žena na jednom balkonu se čudi:

– Ma, tu vam je ona negdi, u kući, mora bit. Ne ide ona nigdi.

Pa zovne krupna čovjeka u obližnjem vrtu, a on baci motičicu i krene ravno k zelenim vratima.

– Zore, traži te neko – uđe u unutrašnjost kuće, okrene se i ode.

– Ne čuje van ona ništa, gluva je ko top – dobaci prije nego je nestao.

Baka Zora Čipčić izviri iz kužine:

– Ovde san, evo baš kuvan.

– Šta kuvate?

– Mast – pokazuje ona malu tećicu na štednjaku, ne veću od tanjurića za kolač.

Mast. Uzmem je i odem za Split.

Ali onda mi se dogodilo nešto kao u filmu "Povratak u budućnost" – za nekoliko dana mast mi je stvarno zatrebala. Glupast pad sa skutera i vrući auspuh na potkoljenici zaokružili su priču.

"Zorina mast, di je?!", grozničavo sam razmišljala gledajući u ranu koja je gubila prvotnu bezazlenost. Cijela potkoljenica mi se zacrvenjela od infekcije, mjehuri su se širili dok je bol pulsirala, trebali su i antibiotici. A rana, debela barem tri milimetra, izgledala je – ajme!

A onda sinkronicitet – dok sam to proživljavala, iskočiše mi još dvije priče. Obje iz "Slobodne Dalmacije".

– I moja kćer je baš naručila priko kolegice iz Dugopolja tu mast. I ona ima "tašel" od auspuha – veli mi kolegica.

Koja slučajnost. A druga kolegica je tek bila u pravoj drami – ispod ljetne suknje, preko cijelog bedra, širila se opeklina, kao val. I bio je val, vruće vode iz lonca koji je prolila po sebi. Ali ožiljak... ne možeš ga ni pogledati.

– Mažem Zorinom mašću – kaže ona.

Pa dobro, ljudi, šta je ovo? Ima li itko tko se ne maže tom mašću? Je li ovo klub? I rekoh sebi: "Drugi put kod Zore idem s fotoreporterom!"

Ispalo je da sam krenula s vozačem Vinkom, a on – pogađate – ispriča kako je prije nekoliko godina bio u Dugopolju, kako bi donio mast djevojci kojoj je ulje frcnulo u lice i nije iz kuće izlazila. Sve joj je nestalo!

Ovaj put bilo je lakše razgovarati s babom Zorom jer nas je dočekao njezin unuk Goran Čipčić, koji zna najbolji kut pod kojim ona čuje.

Vitalna 80-godišnjakinja dočekala nas je u kužini. Pala je prije 15 dana, pa ne ide baš okolo.
– Bojin se, pašću – kaže.

No, ne žali se da joj nije dobro. Više su je brinule razbijene naočale, skupe su, a tamne modrice na licu i rana "jer je staklo prosiklo ispod oka" već je prošla. Treba li reći da je mazala svojom mašću.

– Kad ste počeli raditi čudotvornu mast? – nadvikujem se na njezino desno uho.

– Kad sam rodila mlađeg sina, 1965. godine. Nosila san ga na kontrolu, ko je onda ima auto, a doktorica Marović je dolazila svaka tri miseca gledat bebe u selu. Jedna naša baba se opekla i ona isto došla doktoru. Prolila se vrilon vodon od kuvanja krumpira, a to ti je opasnije nego ulje ili mast, žestoko je.

Bila je baba zločesta, ali meni je nje isto bilo ža, pa reko: "Znan ja kako moja mater radi neku mast, ja ću tebi napravit.

Donesi mi maslinovo ulje i zovinu." Nisan imala ni struje, na kominu, ja na tavi kuvala. Nisan tačno ni znala koliko, nisan bila upućena, ali njoj je od toga prošlo.

Noge je baba imala lipe, lito, zima, uvik je nosila od ovce čarape. I kad bi ona posli išla u selo, ona svakome pričala. Onda u selu, ko god se opeče, zna šta mi triba, donese ulje, zovu, i ja napravin.

– Onda je to recept stariji od vas kad ste ga od matere naučili?

– Od moje babe još. Ovo je došlo iz Doca, a kako je u Dolac, neman pojma. Otamo je, iz kuće Jelića, došla kod nas u Dicmo jedna žena, udala se u kuću Kovačevića, a to su bili moje matere rođaci. Kad je ostarila, rekla je mojoj babi "šteta je da ovo ne ostane, da niko ne zna" i naučila je moju babu koja je bila puno mlađa od nje, moja mater je primila od nje, a ja od svoje matere.

– Ako vi kuhate mast više od 50 godina, a onda mora biti da receptu ima barem sto godina?

– A biće.

– Pa kako se raširio glas o čudotvornoj masti, nije baš Dugopolje New York?

– A onda su ti 92. godine, kad je već došla Hrvacka, došla k meni dva mala, Kardumov i Rogošić, oba su ti po desetak dana bili u bolnici. Ovi drugi, mater mu mlada žena, bija je baš lip, a opeka jadan cilu ruku, lice, obraz. A uvo, nije mu se znalo za njega, živa rana.

Doktor Brajčić bija dežuran na Plastici kad su ga doveli, baba mu pržila krumpire, mali gladan, za u školu, potega tavu na sebe. Doktor kaže materi da je ka čovik i doktor sve učinija, da oni lika nemaju, da se okrene digdi privatno.

Malome se od ove masti u deset dana sve lipo očistilo! Kaže mater: "Šta ću ja sad reć doktoru, a pa neće se valjda ljutit." I onda je taj Brajčić meni počeja slat, ali ne odrasle, samo dicu.

Nisu svi doktori bili za to. Eto tako, malo-pomalo, dozna je svak. Dolazili ljudi za svašta, ko se posika, dođi, sve je to rana.

– Za šta sve onda mast pomaže?

Ovdje se u razgovor uključuje unuk Goran:

– Ljudi mažu svašta, nekome neće pomoć, nekome oće, ali mi garantiramo samo za opekline. Ali mast ne može naštetit nikome.

Dvadesetdvogodišnji Goran, student ekonomije, babinu je kućnu radinost odlučio podignuti na višu razinu i od toga napraviti obiteljski biznis. Pokrenuo je registraciju tvrtke, mast je u laboratoriju Zavoda za javno zdravstvo na analizi. Kad dobiju sve potrebne ateste, zvat će se "mast za nadraženu kožu".

Goran je osmislio i logo te uz pomoć prijatelja pokrenuo web-stranicu, na Facebooku se može naći kao "Zorina mast". Planira iza kuće gradnju objekta u kojem će se proizvoditi, a u posao će biti uključena sva Zorina unučad. Njih je sedmero od dva sina, a žive svi jedan do drugoga, tik iza Zorine kamene kuće, koja je stara 150 godina.

Ne spominje baba Zora, jer nije joj baš milo, ali nedavno je jedan televizijski prilog učinio svoje, pa sad ljudi zovu sa svih strana, i furešti i domaći su čuli za čudotvornu mast iz Dugopolja.

– Sav san se naježio od jednog slučaja. Zva nas je jedan čovik iz Zadra, kaže da je zadnji minut čuo šta govori baba na televiziji. Kaže mi: "Ja ne mogu noću spavat, svrbi me cijelo tijelo." Sva mu se koža gulila. "Koristio sam svakakve kreme." Ja mu kažen da može probat, baš tako san mu reka.

Poslije nekog vrimena, ja ga zoven jer san sritan i ponosan ako će njemu to pomoć, nije to stvar novca, sve to dođe s nekim blagoslovom, a čovik mi plače na mobitel. Kaže da je hodočastio i tražio znak od Boga kako da se riješi bolesti i onda je vidio babu na televiziji. Zadnji minut!

"Ja sad mirno spavam, nemam više problema", kaže. A koliko je ljudi pomoglo, nije mi prista zvonit mobitel. Mislin da će moja obitelj uspit, mali smo, ali ako Bog da, mislim da bi od ovoga svega mogla bit superpriča – govori nam Goran.

– A tko sve zna recept?

– Znamo sestra i ja, zna i mater – odgovara, a što je u njemu, ostaje obiteljska tajna.

– Dva puta san gledala kako pravi, stala onako povr njega, a on meni: "Tu sidi i ni riči, ja ću radit" – kazuje baba Zora.

– Pa dobro, čija je mast bolja, vaša ili Goranova?

– Jednaka je – ispali Zora bez razmišljanja i smije se.

I još mi nešto važno doda:

– A vidi mi lice a koliko mi je godina. Ne mažen ja niščin nego s njon!

– Mažete li i kosu, ne vidim baš sijedih?

– Nisan baš u raci da posidin, a mater i baba su mi imale skroz crnu kosu. To na oca. Nas osan sestara, a sve smo žive, nismo crne kose. Ja san ti živila na staji, u šumi šest godina, imali smo velike ograde. Jila san divljih krušaka, boba, šepurike, zdrave smo bile. Jile svoje kiselo mliko, pa meteno, pa maslo...

– Nema toga više, zato ste tako vitalni.

– Ja ti nikad nisan bila bolesna, niti znan reć šta je kad boli glava. Nikad mene nije bolila, nikad! Zubi su me bolili, operirana san na srcu, al' ja san doživila šok, ja se njemu nisan nadala. Muž mi je pokojni nastrada u škveru, pet miseci je bija u Ljubljani, ja san to pribrodila.

Posli mi sin, Goranov otac, nastrada, pa s mlađin šok, sve san pribrodila, ne znan kako san pametna ostala. Al' nikad ni tlaka, ni šećera, ni masnoće u krvi...

– Baba je cilu noć prošli vikend pirovala, sestra mi se udala – ubacuje se Goran nudeći nas tortom s vjenčanja.

– I? Kako je bilo?

– Dobro. Bilo je doli u "Lesnini", mladost je bila dobra, oni od mladoga, Prugovljani, oni su ti od starine pivači. Čaša se nije razbila! Spiza je bila dobra, ja san cilu noć sidila. I još san u tašni držala novce, kako ko čestita nevisti, da joj novce, a ona meni.

Ne pita ona mene: "Baba, jel ti dodijalo? Spava li ti se?", nego "Di ti je torba?", ha-ha. Al' navikla san ja, al' san jednu noć nespavala...

– Prije nego odem, što vi mislite, što će biti s ovim mojim ožiljkom? – pitam je ja, zavrćući nogavicu.

– Samo ti maži, i deset puta u danu. Uvik nek je vlažno, samo maži.

I mažem, što bih drugo?