‘Šta ti je sić vode, čovik ga popije učas po ovoj žegi’

Podne u Trnbusima, Mosor titra izluđen vrućinom. Cetina je ovdje blizu, par stotina metara niz polje, ali kraška svježina ne dopire. Termometar se krčka na 37 i po, a na suncu je, čini se, pedesetak. Pod terasom kamene kuće blizu popularnog riječnog kupališta na Stružici, sjedi baka u crnini. U tamnoj robi je od šudara do cipela, sklupčana u tankoj hladovini s malim maštilićem u kojem se moči opet nešto crne robe.

– E, a di ću? Kad nemaš vode u kući i prid kućon, onda ka da i nisi živ. Staneš vako i gledaš prid sebe. Vodu vadin iz čatrnje, nema u nas špina – objasnila nam je Marija Rodić (82).

– A u crnini je još i vruće?

– Moran nosit, najprije san nosila za mužon mi Ivanom, koji je umra prije trideset godina, a sad nosin za sinon...

Da, zaboravili smo napomenuti zbog čega smo se zavukli u vreli Mosor: ovaj dio Gornjih Poljica, a riječ je o Trnbusima, Docu Gornjem i Donjem, Srijanima i Putišićima, te Rošcima na istok, nema vodovoda ni ove, godine Gospodnje 2012. Ljudi su odavno sletjeli s Mjeseca, zavukli se u najdublju bužu na dnu mora, pričaju bez žica, pronašli su bozonsku česticu, ali mjesta usred Dalmacije i njihovih tri tisuće stanovnika, da apsurd bude veći – tik uz Cetinu, nemaju tekuću vodu, nego skupljaju kišnicu, krcaju na riki i čekaju cisterne. A Cetinu već godinama piju na Braču, Hvaru i Šolti!

Jure Tomić (74) i žena mu Smiljana (64) taman su zalijevali oko kuće ono malo cvića što nije izgorjelo od vrućine.

– Bija san na Cetini maloprije, napunija baje i goni doma. Imali smo veliku čatrnju ovde priko puta pa kad su osamdeset i neke prolazili teški kamioni cestom, napukla je, odonda se pomažemo rezervarima od iljadu litara. Ostala Poljica sva imaju vodovod, mi nemamo niti znamo kad ćemo ga dobit. Čitav život šparamo i patimo da se ka ljudi isprolijemo vodom. Već smo i izgubili nadu.

‘Igraju se parama, a nama su životi ugroženi’

– Pa na što sumnjate?

– Na politiku, koga drugoga – smiju se Tomići.

U trnbuškoj Zavali, kraj crkve svetoga Luke, s ulazom na kojem najbolje uspijevaju kaktusi jer bujnije cvijeće treba obilato i natapati, stanuje obitelj Milana Bajamića (54), koji se godinama bori za dolazak vodovodne mreže. Pokazuje nam dokument iz srpnja 1961. godine, iz vremena gradnji vodoopskrbnih tunela za hidroelektranu Zakučac, po kojem su Gornja Poljica trebala dobiti vodu. Prije pedeset i jednu godinu!

– Ni to nije najgore: pedesetak metara od prvih kuća je autocesta i dvi pumpe. Po našim krovovima pada talog, prašina i teški metali i to se sve cidi u čatrnje. Potrovat ćemo se živi, ta voda više nije za piće – upozorava Milan, te nastavlja:

– Po Gornjim Poljicima bili su brojni izvori vode, čak dvadesetak izdašnih je bilo koji ni liti ne bi prisušili. Redom su prisahnuli kad je građen vodoopskrbni tunel od Pranjčevića do HE Zakučac. Trebali su glavni vodovi doći do Blata na Cetini i Novih Sela, a drugi do Trnbusa i Doca, tako je bilo dogovoreno. Njima je doša i šire sekundarnu mrižu, a nama ništa. Sad u sedmi i osmi misec omiška općina daje svakom domaćinstvu po cisternu vode, inače bi pocrkali od žeđi – očajan je Milan.

– Za ove dvi pumpe na autocesti HAC je iskopa kanal i položija cijevi u dužini od pet kilometara do Gornjeg Doca i tamo izgradio vodospremu, a vodu goni iz Zagvozda! Igraju se parama, a nama su životi ugroženi. Ne samo liti, kad nam izgori sve u vrtlu, a kad nema kiše na može se ni zalivat, nego i usrid sniga ka šta je bija zadnji, ljudi ostanu bez vode. A onda? Gorimo u ovome upaljenome kamenu, srićon su nan zidine kuća debele pa se zavučemo u njih – kaže Bajamić i vodi nas u Staniće. Tamo pod odrinom o istim problemima pitamo Ivana Stanića (58), koji, kao i u svim ovim selima, na stolu drži sić vode.

– A šta ti je sić, to popiješ učas po ovoj žegi, mislin da je priko pedeset na suncu. Mi smo ovde ljudi trećega reda, za nas znaju samo vukovi i policajci. Doduše kad je tribalo ić u rat za Hrvatsku, onda su nas svi znali, sada nas slabo poznaju... Hrvatske vode kažu da će napravit. Oće, samo nisu rekli kad. Svi smo dozvolili slobodan prilaz priko naših njiva, odavno, nadajući se nečemu. Al niko ništa. Znaš li koliko normalan čovik liti potroši vode dnevno; jel deset popiješ, u pedeset se tuširaš, u pedesetak opereš robu. Tija bi posadit kumpire, zelen, pome, na selu smo. Eno ti tamo u vrtlu, sve izgorilo. Moje bi pome tribale koštat šezdeset kuna koliko bi vode triba dotrat.

A ljudi u ciloj Dalmaciji okrenu špinu i polivaju. E mi to ništa nemamo, nego stoj i kuvaj se. Bez kamiona za gonit vodu s Cetine ovde nemoš živit.

U polje već u pet

– Ugrađujete li klime?

– Kako kad struja ima snagu od 170 volti?! Nemoš u isto vrime kuvat ručak i prat robu. Ako upališ bušilicu, ugase se sve žarulje – kiselo se smije Stanić, koji ima i desetak ovaca i četri-pet koza. Izvukao ih je iz štale za snimanje, a one se nabile u slabu hladovinu mlade lipe u dvorištu.

– Ni one se nikad neće do sita napit!

Njihovi susjedi Ante (66) i Milica (56) pokušali su se baviti seoskim turizmom, izgradili lijepu kuću u mirisnoj mosorskoj prirodi, uredili okućnicu, iskopali čak i bazen od pet vaguna, nadajući se da će kad-tad doći voda. Sada bazen pune iz cisterne.

– Odustali smo od svega. Nisam nikad u nj uša od tuge i razočaranja. Ne pitajte više – ražalostio se Ante.

Dobacili smo se do Doca Gornjega, mjesto spava zatvorenih škura. Jedne se zelene na kamenoj kući otškrinu i proviri sijeda glava starice:

– Je li voda došla? Jel cisterna?

Rešte luka po solarima

U sušari u zadnjem dvorištu nalazimo Ivu Mlikotić (56) koja znojna lica plete luk u rešte, jer je taman lučna sezona pa se suši po svim solarima.

– Podne je mitilo a ja se nisan digla, tila bi završit – kaže i ne staje.

Ljudi su u polju već oko pet, šest, radi se do deset, a onda u debelu hladovinu do pet popodne. Znaju ovdje sa suncem. Evo joj i muža Ivana Mlikotića (56).

– Držimo nešto stoke, koju kozu, ovcu, kravu. Kiše nema nadaleko, trave će bit još koji dan i morat ćemo davat sijeno koje smo ostavili za zimnicu. Tako stoka izide samu sebe, govorili su naši stari – govori i Ivan.

Putem zastajemo uz oveće imanje u Srijanima Gornjima, budni su Vitomir Burić (55) i supruga Bose (36). U njih se jutros radilo na veliko, baliralo se sijeno, traktori su još na njivi, a iz velike štale muču krave i bikovi:

– Goveda popiju i po petsto litara vode dnevno, samo oni bik u kantunu može stolitar sam posrkat. Imamo četiri čatrnje, triba nam za cilo gospodarstvo dvadeset vaguna vode liti. I sad bi tija nešto radit, a ne možeš jer te žeđ pomori. Ništa se ne može zalivat. A mozak kuva...

DAMIR ŠARAC
FOTO: DUJE KLARIĆ / CROPIX

I Sanader Staniću obećao vodu Sjetio se Stanić kako se onomad preko četiri zaštitara probio do premijera Sanadera da bi ga na otvaranju čvora autoceste u Šestanovcu pitao kad će njihova sela dobit vodu. - Dašta san nego pita. - I šta je reka? - Nema problema!