Mladen Grdović: ‘Bit će to, viruj mi, jedna od jačih fešta ovo lito na cilom Jadranu. Ali prvo moram stat u svoga prijatelja u Mali Ston, to prijateljstvo traje od 80-ih‘

Ima toga poznatoga svita koji je obilježio moju novinarsku, već davno zaboravljenu karijeru. U moru objavljenih intervjua, najdraži su mi uvik bili razgovori koji su se pretvarali u sasvin osobne ćakule. Oni u kojima se zaboravi da je diktafon uključen, nema unaprid pripremljenih pitanja i priča sama krene svojin puten. Posal onda nije samo posal - nego gušt. Takvi su bili razgovori s pokojnin Oliveron, Zoranon Jelenkovićem a posebno s Mladenon Grdovićen.

Cule, kako ga zovu prijatelji, nikad nije bio čovik od interjvua. Cule je uvik bio priča.

Uvijek isti

Od našeg prvog susreta prije 27 godina svašta je stalo u ono što se zove životon. I slupani Ferrariji, pune dvorane diljen svita, ljubavni skandali, dica, ličenje od bevande i prijatelji kojih više nema… Sve ono radi čega jedni postanu i ostanu legende, a drugi završe u crnoj kronici.

Mladen je, međutim, ostao isti.

- Veselim se koncertu u Brijesti 23. 7. Bit će to, viruj mi, jedna od jačih fešta ovo lito na cilom Jadranu. Nakon stvarno dugo vrimena na pozornici, a u konobi smo često zajedno, bit će to susret s mojim prijateljima Tomislavom Bralićem i klapom Intrade. Nastupamo jedni iza drugih, ali sigurno ćemo i zapivat zajedno, kaže Grdović.

Prvo ljudi pa koncert

Pelejšac mu nikad nije bio samo još jedna postaja na koncertnoj karti. Za jug ga vežu prijateljstva i uspomene radi kojih se vraća i kad nema nastupe. Zato na spomen Pelješca prvo ne govori o koncertu nego o ljudima.

- Prvo ti moram stat u svoga prijatelja u restoran Bota da se ne naljuti. To prijateljstvo traje od 80-ih kad smo pokojni Tomislav Ivčić i ja smo uvik išli kod njega. Bez kamenica ne pivan! A i ostat ću na Pelješcu jedan dan odmorit, govori Mladen i odma se prisjeća svojih početaka i nastupa na festivalu u Cavtatu „Zlatna palma“ koji je oformio i čiji je direktor bio njegov prijatelj Tomislav Ivčić. Bilo je to vrime druženja s Terezom Kesovijom, Milom Hrnićem, Kićom Slabincem, Daliborom Brunom, Jasnom Zlokić… Vrime kada su se pjevači međusobno poštivali kao kolege i prijatelji. U svoje prijateljice Tereze je znao i prespavat. S njom je snimio i duet „Adio amore mio“

- Ona ti je meni ko mladome pivaču bila idol. S njom ne znam ozbiljno pričati, uvik se šalimo i često me pošalje kvragu. Ona je najveća diva naše estrade. Da je ostala u Parizu, bila bi jača od Edith Piaf.

Za njega Cavtat i jug nisu glazbena povijest nego sjećanje na mladost i prijatelje od kojih mnogi više nisu među živima. Jer za njega to nisu estradne zvizde nego ljudi s kojima je dilio pozornice, putovanja i život.

- Tomislav i ja smo doli bili ka doma. Mislin da nema mista od Cavtata do Vela Luke koje nismo obišli. Onda sam bio mlad, a sad je druga priča. Znaš kako je Oliver jedanput reka, da mu je najgore pivat u Splitu jer tamo jedino voli hodat po rivi u šlapama. Tako ti je i meni sa Zadrom isto. Više volin sist na biciklu i đir po Arbanasima…

Bicikla vrijednija od Ferrarija

Grdović je, osim u Formulu 1, ka i mnogi Arbanasi, zaljubljenik u biciklizam. Uvik si ga moga srist kako se po Karmi vozi na staroj bicikli. Nije u šoldima sve. Ta danas umirovljena bicikla stara priko 70 godina za njega je imala sentimentalnu vridnost. Zna bi reć da je ne bi minja ni za Ferrari ni za Lamborghini jer mu je to uspomena na oca.

- U život sam se odvozio barem 3 milijuna kilometara različitim prijevoznim sredstvima. Ko mlad sam na nastupe znao ić autobusom i vlakom jer nisam imao novaca. Dobar sam vozač, a što god pisali o meni, imao sam samo tri lakša sudara. Sada me voze na nastupe jer sam cilo lito po koncertima i jedino di se naspavam je kad s jedne lokacije nakon koncerta po noći idemo na sutrašnju. Ali bicikle najviše volim, s njom se barem ne možeš „spucat“, šali se na svoj račun.

Iako se žali da su mu najveći neprijatelji klima u autu zbog glasa i senviči s pumpe u vrime turneje i da mora skinit još koje kilo, od sporta ne odustaje. Joggiranje je zaminija plivanjem i brzin hodanjen.

Malo je onih koji znaju da je iza šampiona u bevandi i miljenika sportaša zavidna sportska karijera. Kao kormilar jugoslavenske veslačke reprezentacije triba je nastupit na Olimpijadi u Munchenu. Zbog političke odluke pred sam nastup, spojili su Gusar iz Splita i Jadran iz Zadra, a umisto njega stavili kormilara iz Crvene zvezde i poslali ga doma. S nepunih 14 godina to mu je bilo teško razočarenje. Kad su ga otac i mater dočekali na tek otvorenom zadarskom aerodromu, čudija se što plaču i grle ga.

- U to vrime nije bilo ni interneta ni mobitela. Dok sam ja bio na putu doma, u Olimpijsko selo su upali teroritsti i pobili ljude 100 metara od mjesta gdje smo bili smješteni. Cila Evropa je bila na nogama, ko zna bi li preživi da sam ostao jer smo tamo šetali kad smo bili slobodni…

Dogodine je na Evropskom prvenstvu s braćom Bajlo osvojio zlato, a život ga s vrimenon preusmjerio iz sportskih u glazbene vode. Jer kako kaže, ionako je prije propiva pa progovorio.

Kad postaneš dio pjesme

Nogomet je neizostavna tema. Nije mi jasno da u Zadru na tribini svi slave ka Hajduk da gol… Njihovima… Posli san se navikla… Pa i na to da je Grdović pod stare dane istetovira hajdukov grb. Nije me zato ni začudila forca kad je između dva nastupa otiša u Ameriku na Svjetsko prvenstvo. Razumin ga. Teško je ostat ravnodušan kad ti cili Poljud skandira ime, a kakav je to osjećaj kad u Americi na stadionu iako nisi na pozornici postaneš dio navijačke pisme?

- Neopisivo… u tom trenu si dio naroda na tribini, grle te ljube te, imaš osjećaj ko da se ne radi o tebi. Doša sam i ponudio pismu, a što ja drugo mogu? Ža mi je što nisam mogao ostat još, ali turneja je… Lipo su nas pokrali, ono nije bio VAR nego Vrag, reka je bez šale. Jer jedno je kad publika na koncertu piva tvoje pisme, a drugo kad usrid tuđine postaneš dio navijačke pisme.

Mick Jagger hrvatske estrade

Nije se naljutio ni kad san mu rekla da se neću udavat baš zato da mi on ne piva na piru. U doba kad su skandali počeli punit naslovnice, Mladen se najidio čak i na mene ka san ga zvala.

- Ti si Mick Jagger hrvatske estrade. Lipo priznaš odma sve i ideš dalje. Svakoga čuda tri dana dosta.

U ovemu poslu moraš bit prvi, a nikad se nije dogodilo da se on meni nije javi. I kad su se slavili uspjesi, i kad su naslovnice bile manje ugodne. Osta je jedan od ritkih koji se nikad nije ogluši kada je tribalo pomoć mladim kolegama ili se odazvat se humaniratnoj akciji. Častija i koga triba i ne triba, često i više nego je bilo pametno.

Uz Olivera, jedan od ritkih koji je sam sebi plaćao doprinose. Jer bi ga bilo sram, više je puta reka, da mu to plaća narod. Tu se, reka je više puta, vidi pravo domoljublje. Iako doma ima punu kašetu zahvalnica što je piva po ratištu s pokojnim Tomislavom od Slavonije do Konavala i po dobrotvornim koncertima.

- U šoldima nije i ne može bit sve. A opet ih je lipo imat. Putova san autobusom na gaže, cili život pivan i bilo bi bezveze da nisam zaradio za pristojan život Nikad nikom ništa nisan ukra, sve što iman ili san moga imat, zaradio sam pisanjem pisama za sebe i druge i svojin glasom. Mislim da sam snimio 450 pisama, a albume ne brojin.

A pisme su mu prepivane i na talijanski, nizozemski, češki, poljski, njemački, mađarski, a pivaju ga i u Japanu… Čak i na Malti u Valetti postoji ulični svirač koji piva njega i Olivera. Iskreno, na lošem hrvatskom, ali nema veze.

- Mladene, vrtiš se doli na džuboksu u Južnoj Americi, znali su mi reć pomorci od Dubrovnika do Istre. Znaš ono kad malo popiju, izađu vanka, i onda su ovi prije njih ostavljali singlice za zahvalu, smije se.

Ne bi ništa mijenjao

Godine činu svoje. Tako će zadnja turneja po Australiji bit na jesen, čime će se oprostit od tog dila svita. Trčat i nogomet ne može igrat ka nekad, tlak drži pod kontrolom, a pivat će dok ne umre. Kod pivača nema penzije, pivaš do si živ.

- Kad se okrenem unazad, ne bi ništa minja jer onda to ne bi bio moj život. Na kraju karajeva iman kćer s kojom sam u dobrim odnosima. Jedino sam još mlad za bit dida. Razveo sam se, Brankici želim svu sriću. Nemam više ni pasiće. Puno mojih prijatelja i kolega više nema. Umrli su mi i otac i mater i moj brat Paulo.

Jer život nije generalna proba. A nema ni bisa. Ali Cule ne bi bio Cule da nije okrenuo šalu na svoj račun.

- A za ljubav me ne pitaj. Ima raznih ljubavi, samo je jedna vječna – ona prema konobi i bevadi. Bez toga i društva bi umra.

Pa se ti misli je li on to ozbiljno ili se šali.