Svako lito isto: je li više gostiju nego lani, jesu li furešti potirali domaće, ko sve zarađuje, zašto smo sve pridali turizmu, ko pametan pušta turiste u stambene zgrade i deremo li in kožu di god stignemo, donosi Slobodna.
Ključne riči su obično “sramota”, “bezobrazluk”, “pohlepa”... Skoro ko Mažuranićeva pivanja u “Smrti Smail-age Čengića”: “Agovanje”, “Noćnik”, “Četa”, “Harač”, “Kob”. A s cijenama je najlakše: slikaš cjenik u prolazu ili masan račun iz lokala, pa dili: pravac portali i mriže.
Otprilike: “Pizza u Hvaru – 400 kuna!” Ili: “Dvi za 800!”
Pa, evo nas! Radili smo reportažu o tome kako se kokotići mornarski čepušaju oko mista, gosta i broda, a onda svratili vidit tu čuvenu pizzu. Odma na hvarskoj rivi. Nije restoran ili pizzerija, samo je pekara. Obična pekara. Poznata još od prije. “Riva”. Vlasnik je Tom Lekaj. Da nije moga doć, muči ga tlak, pa je posla brata – Marjana Lekaja.
Zovu li novinari, u čemu je baza s tin pizzama?
– Nije ti to tajna, znaš. Ni baza, isto ti kažem. To ti je stara cijena, pa to svako zna.
Čekaj, kako sad stara cijena?
– Tako, brate. Naš cjenik ima, lipo piše sve. Ima i skuplje. Vidiš, jumbo pizza margarita – 320 kuna, jumbo peperoni – 400, a imaš i ovaj jumbo hvarmix, samo ona ti dođe 480 kuna. Idu razni ovi dodaci gori. Odlična pizza, da znaš, oćeš da jedeš?
Pa kako može pizza u pekari 500 kuna?
– Lipo, može, takav imamo mi biznis plan. Ovaj poslovni model naš. Cijene slobodno formiraš ti. Ima do mene metar odma druga pekara i pizza je po 30 kuna. Onaj komad, znaš, pizzacut se zove. A sto metara dalje još drugi lokal i manja cijena – 15 kuna. Ili 20. Znaš, svaki čovik može da bira, neki biraju svaki put nešto drugo.
Pa je li to onda pljačka?
– Zašto kažeš ti to?! Nije ti pljačka to. Imaš izbor da jedeš. I različite cijene. Mi smo u startu imali najskuplje odma. Ako je bilo 30 kuna pizza, kod mene je duplo. I nikad problema nije bilo. Dobro, ajde, možda dva posto nekad. Naši ljudi, neki. Žene. Kaže on, zvat ću policiju. Pa šta ima policija s pizzama?! A ti zovi kad oćeš. Možeš ti i u restoran fini da ideš. U pizzeriju da ideš.
I kako ide?
– Ha-ha-ha, pa nismo još zatvorili, kako da ti kažem tebi.
A šta najbolje ide?
– Najbolje na komade. Podiliš pizzu na osan komada, znaš, pa svaki od 40 do 60 kuna.
Kad najviše prodate, prid zoru?
– Neee, kad se vraćaju s plaže. Popodne, oko šest sati. I ujutro. Oko deset. Idu na more, znaš. Pa ne može jedan kroasan za cili dan da se jede. Inače, radimo non-stop, 24 sata.
Ko najviše kupuje?
– Stranci, 97 posto. Ajde, 95 posto. Mladi i stari, ali više mladi. Znaju sve. Prije dva dana, vidiš ova dva računa u mobitelu, čovik s broda kupio je 15-20 jumbo pizza.
Koliko?
– Najprije 15, onda za dva sata još dođe po pet komada. Ali kao pizzacut, znaš. Sad ću da ti kažem: prvi račun 4900, drugi 2400 kuna.
Koliko to?!
– Sad sam ti reka, tebi: sve skupa 7300 kuna. Evo pa gledaj sam u mobitelu. A još dva dana prije naručio isti taj za 3500 kuna. Nema problema. Primamo gotovinu i kartice. Fiskalni račun, cjenik, sve se zna.
I niko se ne buni. Možda neki iz Hrvatske koji nisu znali. A svi znaju, uvik san ima najskuplje kod mene. Pa inače je sve skuplje na Hvaru. Znaš da uvik bude i popust neki za naši ljudi. Prije nisam dao, onda sam dao. Jebiga, za naši sezonci i osoblje po Hvaru, da ne jede on baš za 500. Ne može toliko radnik da plati meni.
A kakve su noćne cijene?
– Ono prije šta smo rekli, bile su po danu. Ako je 400 kuna od šest do šest, onda iza šest je 480, kako da ti kažem?
Koja to, peperoni?
– Peperoni, peperoni...
A ovi noćni hvarmix?
– Priko 500. Ali ima tu da se jede dosta, znaš, nije da nema. Dvojica ne mogu da pojedu. Triba i više da dođu da jedu jedan jumbo.
Ima li muke s picajolima i osobljen?
– Aaa, to nema. Ima kod nas dvi žene, znaš, peku nama od 2014. godine. Dobre žene.
Kakve su in plaće?
– A ne može to da ti kažem tebi, znaš. Ali predobre plaće imaju obe. Ima i da jedu kuvano, čovik kuva njima. Spavaju u stanu i apartmanu gore. A sve skupa imamo 10 ili 15 radnika, nisan siguran sad, znaš, moran još zbrojit.
Koliko pekara imate?
– Ovu jednu. Skoro 25 godina na Hvaru smo, ali iz Prizrena mi smo. Kosovo, znaš. Dida je ima pekaru 1930. godine u Prizren. Ja sam doli rođen isto, znaš.
Kako su ti nadili Marjan, ko da si iz Splita?
– Pa kako tako pitaš ti mene?! Mi smo isto rimokatolici. Vidiš, brat Tom, drugi brat Đeki, treći je Pal. Sestra Marija. I tako dalje kažen. Sve skupa osan dice. A žena mi je Hvarka, znaš. I moji dvoje dice isto.
Radite li zimi?
– Ne radimo. Isto i 95 posto lokala se zatvori. Dođu kiše, znaš, nema niko više...