Eto ih opet, tvrde da je ‘Dubrovnik po jeziku uvijek bio srpski‘

Kako piše srpski portal Politika, ‘Dubrovnik je po jeziku uvek bio srpski‘. Pa nastavljaju intervjuom s redovnim profesorom na Filološkom fakultetu u Beogradu Slavkom Petakovićem, ‘kome je specijalnost dubrovačka književnost, jer kaže – Dubrovnik je, možda, i najveća riznica građe za proučavanje istorije srednjovekovne Srbije‘.

- U nacionalnom pogledu negdašnji Dubrovčani izjašnjavali su se upravo kao Dubrovčani. Srpske teritorije u okruženju bile su im od vitalnog značaja, te su posede svoje republike uvećavali kupujući teritorije od srpskih vladara, na primer, od cara Dušana, koji je, prema određenim izvorima, ustrojio i jednu biblioteku u Dubrovniku - iznosi profesor u intervjuu Politici.

- O bliskosti i međusobnom poverenju svedoče i saznanja da su srpski vladari pod senkom turskog prodora na njihove teritorije svoje blago deponovali upravo u Dubrovnik na pohranu, dok su u gradu u smutnim vremenima nalazili i sigurno pribežište. Jedno od ključnih identitetskih obeležja određene književnosti jeste jezik na kome je ona nastala. Milan Rešetar, znameniti filolog i „najbolji poznavalac jezičkih prilika u Dubrovniku”, svoja višedecenijska istraživanja utemeljio je na izvornoj, obimnoj građi koja obuhvata povelje, pisma, službena dokumenta, poeziju, prozu i druge izvore. Dokazao je nepobitno da je govor Dubrovnika izdavna, od ranih stoleća kada je slovenski element u gradu sasvim prevladao (etnički i jezički), bio hercegovački, štokavsko-jekavski. U Dubrovnik je taj jezik došao sa srpskih teritorija, starog Zahumlja i Travunije – odakle su drevnom gradu, veli Jovan Dučić, sve „krvne i duhovne ishrane dolazile”. Taj jezik, slikovito se nadovezuje Ivo Andrić, priticao je „gladeći se i mekšajući” dok ne stigne u Župu dubrovačku. Ovo potvrđuje i više desetina primera u dubrovačkim dokumentima 15–18. veka u kojima se jezik jasno imenuje srpskim („lingua seruiana”) - nastavlja Petaković.

- Ilustrativan primer jezičkih i drugih relacija Dubrovnika i Srbije predstavlja i to što Marin Držić, veliki dubrovački renesansni pisac, u jednom pismu pominje Mehmed-pašu Sokolovića kao čoveka „našeg jezika i narodnosti”. Teško da bi se moglo poverovati da je Držić, identifikujući se u određenom smislu sa Sokolovićem, mislio da je ovaj poreklom Turčin ili nešto drugo, a ne Srbin. Da zaključim odgovor na ovo složeno pitanje: svoja naučna uverenja Rešetar je sažeo u zaključak „da je Dubrovnik po jeziku uvijek bio srpski” i taj stav do sada naučno nije obesnažen, bez obzira na uporne pokušaje da se stanovišta velikog poznavaoca istorije jezika tendenciozno retuširaju, a srpska filološka tradicija koja se bavi ovim pitanjem diskredituje - kaže, između ostalog, u intervjuu.