Kći Zdravka Mamića na korak od Dalmacije gradi elektranu: Bit će ka Krško, a nama je kil manistre dalek 23 kilometra!?

Selo Mijaca nalazi se u Vrgorskoj krajini, u podnožju Miline zaside, prijevoja nazvanog po hajduku Mili koji je tu čekao u zasjedi i pljačkao.

Preko prijevoja vodi jedina prometnica koja selo izravno spaja s Vrgorcem kojem administrativno pripada, a u Mijaca se može doći i s područja Imotske krajine, preko Zagvozda, odnosno Slivna, objavila je Slobodna Dalmacija.

S koje god strane došli, veliki asfaltni valovi onemogućit će vam brzu vožnju pa se izlet u Mijaca lako pretvara u adrenalinsku avanturu. Svega desetak ljudi danas živi tu iako se mnoge kuće obnavljaju.

Pogled na Mijaca

Ivo Ravlić/Cropix

- Bilo je 100 dimova, a u svakoj kući najmanje petero čeljadi. U školu se išlo u dvi smjene. Sad ni svita, ni škole, ni dućana. Za kilo manistre triba ić 23 kilometra. Neki u selu imaju vode, mi ovde nemamo.

Grad Vrgorac daje vodu besplatno, ali moraš platiti cisternu i prijevoz. Meni nije problem jer iman dobru penziju; njemačku, vojnu i redovnu, ali nije svima ko meni. Radio san u Njemačkoj, živio u Makarskoj, ali ovde mi je najdraže. Liti se pokrijen laganijin jorganon i spavan u miru i tišini - govori nam Nikola Roso.

Mir i tišina se mogu i drugačije protumačiti.

- Nema van ovde ničega, pa kako ništa nemamo, onda nam ništa i ne fali! - ističe Milan Roso.

- Moga san imat stan u Splitu, ali ne bi prinoćio u njemu, nema tih para. Radije bi spava na Kozjaku ili na Biokovu. Navigava san po cilome svitu, ali najlipši zrak mi je u Mijacin. Govorin četiri jezika; talijanski, engleski, španjolski i njemački, a ima san cura sa svih kontinenata. Najboje su mi “žutujke”. Njihova koža je prirodno nježna, ka da se stalno mažu Nivea kremon.

Milan Roso: Moga san imat stan u Splitu, ali ne bi nikad prinoćija u njemu

Ivo Ravlić/Cropix

Volin svoje selo, ali otkad je doša Šengen, niti mogu na svoju zemlju, niti mogu otić vidit svojtu u susjedno selo. Granica je nasrid Mijaca, pa bi mora kružit 40 kilometara ili ić priko šume. Priša san rampu, dašte ću, ali zvali su me na sud u Metković. Došlo mi je 1250 eura kazne jer me snimila kamera.

U daljini se, preko granice, u Hercegovini vide veliki solarni paneli, a mještani nam govore kako su čuli da solarnu elektranu gradi Mamićeva kćerka.

- Čuli smo da će bit ko Krško! - kaže Nikola.

- Bolje Krško nego Fukušima - dodajemo.

Zora Roso je iz Mijaca otišla početkom sedamdesetih.

- Četiri ćeri san rodila na selu, a petu ćer i sina u Makarskoj. Muž je radio u Njemačkoj i kući bi dolazio za Božić. Najstarija ćer Stanka se rodila u rujnu, a moj Blago nije doša te godine nego iduće, pa se dite poplašilo jer ga nikad nije vidilo. Žene su prije bile tvrđe i izdržljivije; u 3 ujutro bi se išlo po drva ili u kumpire, a ima si mazgu, kokoše i raznu živinu.

Djevojke bi po misečini nosile gnoj na zemlju.

Nisi se od vrućine sklanja u kuću nego se po cili dan radilo na zemlji. Ulij u tikvu vode s kvasinon, da te sama voda ne posiče, a rana ti je kruv s lukon. Mijaca pantin po velikome trudu, ali i veselju. Pivalo se uvik, a onaj ko je bio slab na imanju, selo bi mu namaklo, pogotovo ako je ima dice. Svaka kuća je držala jednoga ili dva gudana, pa bi svi klali prajce na isti dan.

Zore Roso sa sinom Mariom: Ljudi se ovde drže zajedno

Dada Batinić

Odligala bi pisma, pogotovo za Božić, a ja san ko mlađa pivala i svadbe. Imala san dobar glas, a mater su mi svi tražili kad je tribalo dozvat koga s brda na brdo. Imala je najjači glas u selu, pa je bila ko telefon. Neke stvari iz toga doba danas su nezamislive.

Sićan se da san sikla grm za živinu kad me zabolio zub. Bila san trudna, a kad više nisan mogla trpit bol, otišla san čoviku da mi izvadi zub.

Nije primjetio da san trudna, pa mi je izvadio dva zuba. Naravno, bez inekcije. Kad je vidio da san noseća, uvatio se za glavu i reka da ne bi izvadio zube da je zna, a ja san mu kazala kako mi neće ništa bit i vratila san se sić grm. Život je bio težak, ali mi za drugo nismo znali.

Njen sin Mario smatra da ne bi bio sretan da je ostao na selu.

- Ćaća je napravio kuću 1963. godine, ali bio je čovik od svita i vidio je da u Mijacin nema budućnosti. Kupio je plac u Makarskoj i sa sobom poveo i svoju braću. Bio je najstariji od njih, ali i najveći radnik, pa je pomagao braći.

Od čega bi ja danas živio da san osta u selu? Volin svoje porijeklo, ali san zahvalan ćaći koji mi je osigura lakši život. Kad je umira, reka mi je - “Mora mi bit pokošena trava u Mijacima za Veliku Gospu!”. Tu njegovu želju ću poštovat do kraja života. Otkad je umro, sve češće iden na selo. Njegovo auto je još u garaži, šugaman koji je nosio u maslinama pribačen je priko sica, a ja ne mogu niti želin išta maknit. Još čuvan ćaćine gusle i frulu koju mu je napravio Jabukin otac. Evo i klišta s kojima su se vadili zubi - pokazuje nam Mario.

Nikola Roso: Nekad je u našem selu bilo sto dimova

Ivo Ravlić/Cropix

- Kad smo tek započeli našu vezu, čin bi Blago punio u svirale, ja bi izletila iz kuće! - smije se Zore.

- Prezivala san se Roso i prije udaje, ali Blago i ja nismo bili u rodu. Živili smo sa njegovima, a kad su došle ćeri, svekar nije moga podnit što nema unuka. Blago je volio dicu i stalno je govorio da nije važno je li sin ili ćer - prisjeća se Zore.

Sin Mario je pjevač, pa je mjesni odbor sela prije nekoliko godina organizirao njegov koncert uoči Velike Gospe

- Ljudi se ovde drže zajedno, pa kad god mogu dođu i na sprovode, a kamoli neće na feštu. Bilo je oko tisuću ljudi na koncertu, a došli su iz svih krajeva: s Orebića, iz Makarske, iz Slavonije... To je bila večer za pamćenje i volio bih da se ponovi. Ne viđamo se često jer neki dolaze za vikend, neki samo liti, ali svak svakoga zna po nadimku iz koje je kuće. Ja san Mario Blage Ivana Marka Vranina, a jedan koji radi u makarskom vodovodu je Luka male Ive. I svi u selu znaju koji je to - smije se Mario.

Ivo Ravlić/Cropix

- S imenima je uvik bilo muke - kaže Zore. - Nismo znali da nan se ćer zove Smiljana. Mi smo joj nadili ime Miljana i tako smo je zvali. Tek kad je pošla u školu, vidila san u papirima da su joj u matičnin knjigama dodali slovo S - kaže Zore.

- Ja nisan zna ni da mi se sestra zove Stanka. Svi smo je zvali Radojka i tek kad se udavala sazna san njeno pravo ime. Razlika između nje i mene je 16 godina. Ona je odrastala na selu, volila je plesat kolo, pa je otud i dobila nadimak. Ne mogu zamislit to vrime - govori Mario.

- U to vrime je još bilo i dobro, a prije 150 godina nisu ni groblja imali nego bi mrtvaca nosili u Zavojane, tri sata hoda od Mijaca. Išlo se na Pelješac na faturetu, a mnogi su tamo i ostali. Svak je gleda ostat di mu je bolje, takav je život! - kaže Zore.

Stanovništvo je odselilo u pitomija mjesta gdje je trava možda i zelenija, no zrak je ipak najčišći u Mijacin.