Poštovani gospodine Buliću, prijatelju svih naših kuća, dobri moj doture Luiđi, molim vas da mi pomognete - pisao je u travnju 1971. godine veliki pjesnik Miroslav Antić velikome glumcu Karlu Buliću, a zapravo Miljenku Smoji.
“Doture, pogledajte kako sve oko nas izgleda. Svet prepun tuga, radosti i nevolja. Ratovi. Smrti. Javna ubijanja. Laži. Pa pustite nas da verujemo bar u to nešto dobrote što preostaje s vama u tim našim malim mistima. Doture, džaba vam Dante, džaba vam diploma, dođavola svi pacijenti koje ste izlečili, ako ovoga puta Bepina umre.
Nemojte mi, molim vas, reći da je to život. Nije. Nije život ni ona gadost sa Servantesom u plamenu. Pisaću otvorena pisma direktoru Zagrebačke televizije, Splićanima, dru Mitji Ribičiču... Morate nastaviti ‘Naše malo misto’...
“Doture, pogledajte kako sve oko nas izgleda. Svet prepun tuga, radosti i nevolja. Ratovi. Smrti. Javna ubijanja. Laži. Pa pustite nas da verujemo bar u to nešto dobrote što preostaje s vama u tim našim malim mistima. Doture, džaba vam Dante, džaba vam diploma, dođavola svi pacijenti koje ste izlečili, ako ovoga puta Bepina umre.
Nemojte mi, molim vas, reći da je to život. Nije. Nije život ni ona gadost sa Servantesom u plamenu. Pisaću otvorena pisma direktoru Zagrebačke televizije, Splićanima, dru Mitji Ribičiču... Morate nastaviti ‘Naše malo misto’...
