| Bože dragi, ako su već morali otić, onda je bolje da je Boris partija prvi! Jer, da je bilo obratno, Boris bi od tuge skočija s vrja Kineskoga zida. Znan da bi. Bi! |
| piše milorad bibić |
Zove me Dean da večeras na Silvestrovo buden s njin i njegovima. Zovu me familija, prijatelji, susidi... Da dođen kod njih, da večeras ne buden sama. Svima fala, ali ja baš večeras oću bit sama. U svojoj fotelji. U tinelu u kojen san učinila jedan svoj mali oltar. Sa slikama Borisa i Dina. Oću tu dočekat ponoć, dočekat da 2008. godina ide ća. U njoj san izgubila muža i sina. I još četri drage osobe.
Jedan za drugin partili su Boris, njegov rođak Stanko, pa onda Dino, pa moja teta Vesna, pa moja rodica Vanja, pa moja drug...