Otišao s Brača u Split pa se ‘uda u Kaštela‘, propali student dva faksa, a sada odlično nasmijava ljude diljem regije

Poznati splitski stand up komičar s Brača koji se ‘uda u Kaštela‘, Ivica Lazaneo iz Splicke scene, ima nastup ‘Šta ti misliš sa svojim životom?’ u splitskoj Lori 8. prosinca. Lazaneo kao i Splicka scena, koju osim njega čine i Tomislav Primorac, Josip Škiljo i Ante Travizi, rasprodaju dvorane diljem regije i odgovorni su za plakanje od smijeha publike koja ih želi čuti i vidjeti mjesecima unaprijed.

Nije tako bilo od početka. Ivica je nakon završenog MIOC-a postao propali student čak dva fakulteta, FESB-a i Pomorskog, no, nije mu žao. Stand up-om se počeo baviti prije osam godina, kada je imao 21, a prije tog radio je neke studentske posliće.

Iz Postira na Braču preselio se u Split uz potrazi za boljim životom, a onda je završio u Kaštelima, gdje se ‘uda’. Dobro je šta se ‘uda’ u stan, a ne u podstanare. Na Braču se njegovi više ne bave apartmanima i nisu škrti, tako da u svojim showovima priča, između ostalog, o bračkoj škrtosti i vječnim neprijateljima – turistima.

Njegov je humor poznat kao najcrnji i najgreziji, iako je i on malo omekšao. Dođe to s godinama. Kao i kile, o kojima isto priča.

A što je nama sve otkrio u intervjuu, saznajte u nastavku.

Išao si u MIOC i onda si poslije postao propali student čak dva fakulteta, FESB-a i Pomorskog…

Da. Za FESB ne preuziman nikakvu odgovornost na sebe, jer san zagriza više nego šta san moga. A MIOC san upisa jer nisan zna šta bi, bia san odličan učenik na Braču. Stremin savršenstvu, perfekcionist san u nekin stvarima, to je moja najveća mana, čak i pod cijenu vlastitog mentalnog zdravlja.

I dan danas znan o svačemu dosta, al o ničemu previše da bi bia stručnjak. Pa san mislia di ću, šta ću nakon osnovne, eto upisa MIOC. Volia san matematiku i informatiku. Kompjuteri su mi bili opsesija oduvik, i dan danas su. Onda san svatia da ono šta se radi nije ni blizu tome šta ja volin, a to je programiranje, rješavanje problema i zadataka šta mi je dan danas trauma.

Tako da san osta blizak tehnologiji, ali evo priko marketinga, dizajna, video obrade, montaže i sl. dok mi je MIOC da društvenu notu, ekipu, i dobru podlogu za daljnji život, ali ne dobru podlogu za faks jer nisan bia dobar ni u srednjoj, pa san odusta od FESB-a nakon godinu dana. Moga san i nakon tjedan, al nisan radi studentskih prava.

Onda san se pribacia na Pomorski. Tamo je bia drugi problem. Tamo san bija super, dobija san i stipendiju, bia san među boljin studentima, prve dvi godine mi je išlo fenomenalno. Ali u to doba je taman stand up počea cvitat šta se tiče nastupa i putovanja. Motivacija koju san ima za Pomorski bila je dokazivanje samom sebi da mogu završit faks, nakon šta san odusta od FESB-a.

Kako je stand up cvita ima san novu opsesiju i nisan ima više volje za studiranjen. Presta san ić na predavanja, kad bi iša ne bi pratia jer san pisa baze. Nisan se vidia na brodu niti u lučkoj kapetaniji nakon šta san iskusia pozornicu. Tako da san na trećoj godini odusta. I ne žalin.

Kako to da si se počeo bavit stand up-om?

Do tog je došlo jer san volija stand up, pratija, ka i svaki komičar. Cilu srednju san pisa u klupi s prijateljen Jakovon svašta nešto, skečeve i tekstove. Velika prednost je bila šta san ima ogroman bazen ideja i prije prvog nastupa koje nisan ima di prikazat i reć, i kad se stvorila prilika, iskoristia san je. Mislin da je to put svakog kreativnog čovika i komičara.

Kakav je bio prvi stand up nastup?

Prvi nastup bia mi je u Quasimoda pred 150 – 200 ljudi jer je prije bila radionica koju je radila Marina Orsag iz Zagreba na koju se prijavilo 12 ljudi, bili su tu i Tomo i Škiljo i ja jedini padobranac koji san joj se javija večer prije s ‘Ej Marina, ja iman tekst, mogu li nastupat?‘ i ona je rekla da mogu.

Nastupa san treći, bacilo me odma u vatru. Sićan se toga, iman snimku koju ne slušan. Bia san mlad i zelen. Sićan se da san dva puta zaboravia tekst. Sad kad poslušan snimku od prije godinu dana mislin ‘Ajme meni šta san ja priča ovin ljudima?‘, a kamoli nešto prije 8 godina.

Tad san ima 21. Doša san s dva prijatelja, nisan tia govorit široj ekipi. Niko tu nije ima očekivanja, znali su da je prvi put, dobiješ aplauz, tih 7 minuti pari vječnost, al prođe na kraju. I osam godina kasnije to ti je posal jer si se navuka odma na početku.

Iz Postira si, kakav je osjećaj da si kao Bračanin donio nešto novo kod nas? Kako su Bračani reagirali? Jesu li ponosni ili si im redikul?

Šta se tiče Splicke scene, zahvalno je to šta smo 4 čovika s različitin životnin pozadinama. Ante je gradski tip, odrasta u Splitu, Škiljo je vlaj koji je priko Drniša, Solina, i malo je živija u Australiji, doša u Split, Tomo je Hercegovac, ja Bračanin, tako da ovo C u ‘Splicka‘ predstavlja malu pomaknutost od Splita, a opet pripadnost istome.

Šta se tiče Brača, mislin da sigurno ima ljudi koji me smatraju redikulon, ali bi me smatrali i bez stand up-a jer je to karakteristika malog mista, svi se znamo u dušu, vidili smo se u raznim situacijama i mišljenje koje neko ima o tebi nije utemeljeno samo na tvojim djelima, nego na ciloj tvojoj porodici.

Al drago mi je da mogu predstavljat Brač i sebe u šta boljem svitlu, čak i kad bacan baze na naš račun. U tome je tajna, jer kad se mi zajebajemo na naš račun ne mogu nam drugi ništa reć jer ka, svjestan san toga, tako da ošinen i po sebi i po svojima i poznatima i nepoznatima, uz dozu opreza jer su to stvarni ljudi pa prominim imena.

Svoje mišljenje proguran uz humorističnu notu, tako da i oni koji su na suprotnoj strani mogu pripoznat poantu i nasmijat se, jer poanta i je nasmijat ih, a ne bit propovjednik. Nastupa san u svom mistu, Postirima, vole me, super je svaki put, pitaju kad ćemo opet nastupat, traži se stolica više, ljuti su šta nisan bia ovo lito, tako da ponosni su, prate nas. Al u suštini – boli me briga šta ko misli, hahaha.

A što kažu roditelji?

Moji starci su ponosni, to mi je dovoljno, jer san njih na početku mora preobratit. Njima je sve super šta ja radin, ali bitna je egzistencija. Teško je starcima objasnit da ćeš odustat od faksa i bavit se stand up-om u zemlji u kojem to postoji samo u obliku Pervana i Seinfielda.

Slažen se s njima da je to bila luda odluka, jer danas rasprodajen dvorane diljen Hrvatske, a prije sedan godina san nastupa za minus sto kuna kad se odbiju putni troškovi, hrana i smještaj u Zagrebu.  Bia je to ludi entuzijazam i vizija šta bi to moglo bit.

Vidija san da to drugi rade i zna san da triba uložit vrimena i truda. I sad se to isplatilo. Nas četiri smo teški entuzijasti, guramo glavom kroz zid pa najčešće prođe jer imamo dobru intuiciju, a roditelji su sada ponosni. Svako spominjanje u novinama, Slobodnoj Dalmaciji, radiju, njima puno znači, njima je to lipo i drago i podržavaju punim plućima i srcem.

Dolaze li tvoji na nastupe?

Dolaze, ja san jedan među rijetkima kojima otac dolazi na nastupe, tako da tu se ne mogu žalit. U mene su usadili smisao za humor. Mi smo doma sve rješavali kroz humor. Čak i kad je ozbiljan razgovor bia, i kad su tenzije na vrhuncu, neko bi bacia bazu koja bi probila tu tenziju i pomirila nas.

To me uvelike oblikovalo ko čovika i ko komičara. Drago mi je šta dolaze i šta in se sviđa. Moja obitelj obožava svih nas. Mater i otac sve prate i vole.

U svojim bazama spominješ često bračku škrtost…

Da, igran se s tim stereotipom, al više nije to stvar ni Bračana jer di god nastupan ljudi se pripoznaju, mislin da je to stvar Dalmacije. Ne bi reka da je to škrtost nego da se ne damo zajebat. Veže nas isti tip odgoja. Bračani se trude ne bit škrti, ko god dođe na Brač može svjedočit da su ga častili i da nije moga okrenit rundu. Dođeš za stol, već te tri pića čekaju, pijan si, a nisi potrošia ništa. Minja se to.

U stand up-u pričaš i o turizmu i apartmanima…

Naravno, publika i ja nađemo zajedničkog neprijatelja, a turisti su vječni neprijatelji. To je ‘love and hate relationship’, u toksičnoj smo vezi s turistima, mrzimo ih, a isto tako nam daju šta nam najviše triba, a to su pare. Moji su se bavili turizmom pa sada mogu srat o tome. Drago mi je da san proša život na Braču i sve te običaje, tako da sad iman bogat bazen iskustava.

Čime se tvoji sada bave, pošto više nisu apartmanima?

Otac građevinom, vozač bagera, a mater je u penziji, a prije je radila u tvornici ribe. Imamo stotinjak maslina, to je više hobi. Te masline imamo da se dva, tri dana godišnje možemo skupit svi prijatelji, napravit dobru marendu, pobrat to i da imamo dovoljno ulja za naše potribe. To je više tradicija, jebeš Bračanina bez maslina.

Neću valjda kupovat tuđe, moran imat svoje. I tih sto litara ulja šta napravimo ide pola nama, a pola švercan ostalin komičarima Splicke scene da i oni imaju svoje maslinovo ulje.

Barku neman, to mi je jedini propust. Možda u budućnosti, kad dođen u krizu srednjih godina, kupit ću kaić.

Ukratko, mater je radila u tvornici ribe, mrzi ribu. Otac radi u građevini, mrzi građevinu. Ja radin stand-up, sve mi je mrži, tako da ne gradimo kat kuće, ne jedemo ribu i neću više nastupat. Počea san jest ribu tek kad san se priselia s Brača. Malo smo ribe jeli s obziron da smo ribarsko misto, materi se gadila riba, pa je otac sprema.

Došao si s Brača u Split i onda si završio u Kaštelima kod cure…

Jesan. Kaštela su pitoreskno misto puno živopisnih likova. Tamo je sve živopisno. Kaštela su ista su ka i Brač, a to je da ti svi gledaju tvoja posla. Ja san u Kaštel Starom, a tamo je lokalna izreka ‘Tuđe stvari, Kaštel Stari’. Svi zabadju nos, svi se znaju, sve je to isto u malin sredinama.

Duh je isti, prisno je, lipo je, dobro mi je tamo. Nekad po Kaštelima opleten jer mi je smišno, sve nešto šta je u crnoj kronici, to u stvarnom životu ne srećeš. Ali zabavno se s tim rugat jer mi je fascinantno da neko živi taj život. Neman ništa protiv Kaštela. Uklopija san se.

Ti si se u biti ‘uda’ tamo. Što kažu tvoji na to?

Jesan, uda san se. Drago in je da san se uda u stan, a ne u podstanare. Moj status je sretno u vezi već šest godina.

Znači u potrazi za boljim životom si otišao iz Postira u Split i ‘uda se’ u drugo malo misto…

Tako je. Proša san nekoliko stanova u Splitu, živija s curon u podstanarima, sad smo u Kaštelima u njenoj kući, ali ovo nam je samo jedna stanica, nećemo ostat u Kaštelima jer oboje volimo promjene, volimo điravat, a i tili bi imat nešto svoje.

S obziron na cijene stanova, to će bit u Trogiru. Ili iza Trogira. A sve mi se i Dicmo nešto više sviđa. Škiljo se spustija iz Drniša, ja ću se popet iznad Drniša… Postat ću jedini bodul koji je posta vlaj.

Kažete često da ste polupoznati, ili u zadnje vrijeme čak poznati. Upadaju li vam ljudi s molbom da se slikaju s vama?

Mi smo najmanja vrsta ‘celebrityja’. Lokalni celebrity šta se kaže. Ljudi misle da te znaju jer su vidjeli klipove tvoje komedije na internetu. Hoće se ljudi slikati s nama, to mi je simpatično. Ne volin se slikat, ali ljudima to nešto znači pa mi je drago da im donosin osmijeh u život.

Jedino me iživcira kad me pitaju jel može slika, ja pomislin ‘super, evo neki fan’, a onda kaže ‘moja mater te obožava!’ Slikan se s osobom koju nije briga za mene, ali zna nekog koga je. Selfie iz druge ruke.

Ti si prvi od vas četiri krenuo s društvenim mrežama i stand up klipovima…

Jesam, marketing je jednako bitan kao i komedija. Triba znat prodat svoj proizvod. Mi od početka svaćamo da ovo šta radimo je komercijalno i da tribamo pružat sadržaj ako želimo prodat sadržaj. Special „Stand-up po splicki” nam je donija prvu ekspanziju i nakon tog smo počeli raditi turneje diljem Hrvatske.

To je bilo super za kolektivni rast, a klipovi koje objavljujemo svaki za sebe su super za razvoj nas kao solo izvođača. Nadan se da će to rast i dalje, da možemo i dalje živit od ovoga.

Što tebe inspirira za stand up?

Život. Inspiracija je vječna tema. Mislin da inspiracija ne dolazi, triba je tražit. Triba radit. Čekajući inspiraciju, nećeš je dočekat nikad. Triba pisat. Sve šta doživin mi može bit inspiracija. Sve šta primjetin, zapišen, onda posli radin na materijalu. Triba napisat komad teksta.

Ja prakticiran tu vrstu kreativnosti, jer da čekan inspiraciju, na premijeru novih baza bi doša bez teksta. Moran sisit i napisat, to mi je obaveza. Mi smo sva četiri kampanjci, ali kreativni smo. Skupljamo ideje iz svega.

Tvoj je humor bio, recimo, ‘najcrnji, najvulgarniji, najgreziji’. U zadnje vrijeme si se malo smekšao?

Jesam. Zato što sam došao na rub 30-ih. Kad si u ranim 20-ima drugačiji su ti interesi, imaš taj neki bunt. Sad sam u dužoj vezi i drugim životnim okolnostima. Pričaš o onom što te okružuje. Mislim da je to prirodni rast. Dosadi bit jednoličan pa minjan. A opet zadržim i crne i grezije dijelove.

Moraš bit pametan i znat di šta plasirat. Više se dogodio neki shift u planiranju showova. Triba znat di šta ide. To je neki prirodni slijed učenja granica i sebe i publike i prilagođavanja situaciji. Ali i dalje volin i crni i grezi humor. Sad možda to kvalitetnije izvodin.

Imaš baze i na račun svoje kilaže…

Ja sam skinny fat. Imam problema s težinom, čas sam mršav, čas debel. Tako moran imat kutije robe kad smršavin i kutije robe kad se nadebljan. To ovisi o životnom ritmu. Kad smo na turneji živimo nezdravo, divlje i nepredvidljivo. Ali ne opterećujen se time, zanimljiva mi je to ideja za humor, jer se ljudi poistovjećuju time, a ja san se pomiria s time da ću imat drob do kraja života.

Škembica je znak odrastanja. Kad san doma kuva cura jer to obožava, ja san nužni kuhar kad ona ima obaveze. I to dobro ispadne, ali mene to užasno živcira, ta dugotrajnost toga, a onda pojedeš u 15 min i satima pereš suđe, jer šporkan duplo više nego ona. Marketing i organizaciju radimo Škiljo i ja, pa puno radin i iz kuće, onda se teško posvetit kuvanju.

Imaš show koji se zove ‘Šta ti misliš sa svojin životon?’. Pa, šta ti misliš sa svojim životom?

Pa mislin da će to pitanje ostat neodgovoreno i nakon showa, to je pitanje uvijek u zraku jer mi se sve minja. Ne znan šta mi život nosi i šta će bit, ali mi je gušt pričat o onom šta mi je život donija i onom šta mi je nesigurnost. To mi je neki lightmotiv showa. Nesigurnost mi je egzistencija jer uvik mislin da će sve otić kvragu. To mi je najveći životni strah, više se bojin toga nego smrti. Tako da u showu pričan o odgoju, životu, imanju i neimanju dice, o studiranju, odustajanju, ma sex, ljubav i r’n’r.

Je li tvoj život r’n’r?

Travizi ima super izjavu, a to je da je stand up najbjednija verzija rock and rolla jer mi s nastupom završimo u 9 i po, ali opet malo živimo tako, putujemo svugdi, ljudi nas vole, zovu nas i pijemo i jedemo na tuđi račun.

Jesi li u privatnom životu obrnuto od onog što si na bini? Tamo si vesel i nasmijan, a doma depresija?

Jesan. Mislin da je tu stvar komičarske persone di moraš sve svoje humoristične značajke navit na 11 da bi prenia tu smiješnu misao, ali mi smo puno introvertiraniji nego na bini. Ljudi anegdote koje imaju prepričavaju na kavama i na druženju, a mi ih prepričavamo na nastupu.

Tako da najopušteniji san i najveseliji s prijateljima di se poznajemo dugo i di imamo interne baze i di mi nije presing bit ta osoba koju ljudi zamišljaju, među fanovima koji te znaju samo s pozornice. S druge strane dosta smo opušteni, a bilo bi prenaporno bit stalno upaljen.

Imaš li u privatnom životu problem da ovisiš o smijehu i neki ego ili narcis problem?

Narcizam i ego sigurno igraju ulogu kod svakog komičara jer bez tog niko normalan ne bi izaša na pozornicu s mišlju ‘moje misli su vrijedne da ih prezentiran publici’ tako da smo svi malo narcisoidni.

Ali ego nije zdrava motivacija za nastupat, kod mene je motivacija bit uspješan u tom šta radin u smislu da svaki nastup svaćan ka izazov jer obožavan formu stand up-a i želin da je ljudima super i da se ja osićan super nakon nastupa jer san super odigra tu svoju ulogu komičara. Želin bit zadovoljan svojon izvedbon i da me ispunjava to šta san napokon jeben u nečemu nakon svih tih neuspjelih fakulteta.

Koliko je tebi trebalo da počneš živjeti od stand up-a?

Pa sad, apetiti rastu, kako sa stand up-om, tako i s inflacijom. 2019. san počea preživljavat od toga, a normalno živit nakon pet, šest godina. Kad smo prvi put dobili 250 kuna za nastup, nas pet nismo mogli doć sebi.

Nakon pet minuta nas je štopa policajac i svak od nas je mora dat 50 kuna mita. Znači veći honorar tu večer je ima policajac od našeg mita nego mi od nastupa, ali smo nakon tog vozili opreznije, i počeli bolje zarađivat. Lipo je to kad možeš živit od svog rada koji nije baš karakterističan neki posal.

Što pripremaš za nasutp ‘Šta ti misliš sa svojim životom?’ u Lori 8.12.?

To mi je druga Lora ove godine. Uživat ću u ovom showu jer izvodim uvježbani materijal. Pozivan sve da dođu jer je ovo među zadnjim putima da izvodin ovaj show u Splitu, bliži mu se rok trajanja jer ga izvodin dugi niz godina. Nemojte propustit ovu priliku!

Kako bi sažeo svojih osam godina?

Ludo, nezaboravno i zaboravno. Sažea bi ih ka ostvarenje snova, ka najveći uspjeh u životu koji san napravia, ka strast, želju za raston i ka početak. Svima bi reka da rade ono šta vole i šta ih vuče, makar da to rade i sa strane, jer to im uz malo sriće može postat i glavni posal kasnije. Zahvalnost koju osjetiš kad se stvarno baviš nečin šta želiš je nemjerljiva i nešto šta te gura naprid!