Kad bi u osnovnoj zvonilo za veliki odmor, ljudi moji koja je to strka bila, niz skale i hodnike, da se šta prije dočepaš školskog dvorišta. Samo da vanka nije kiša. Brže-bolje iz borše izvadi šta si spremija ili ti je spremilo za marendu, a najslađe je, ako si slučajno zaboravija ponit, bilo pitat:
- Daj griz!
Bija gladan ili ne!
Uvik je tuđi sendvič bija primamljiviji! Mirisa bi toliko salam da si po vonju moga odma znat šta su unutra stavili, parizer, mortadelu, šunkaricu ili možda mesni narezak...
Uglavnon bi prijatelji s tobon podilili marendu ako nisi ima, ali bilo je i onih koji su odma odlučili ne podilit sendvič, pa bi takvi vražići znali i pljunit na sendvič, i to da svi vide, samo da jih niko ne pita griz.
Ako bi te neko pita da mu daš malo, a ti mu pružiš sen...