– Sa'ću… Nije mi ništa… Čekaj malo…
– Kako to misliš, tako ti onogatiboga, nije mi ništa? Unutra si već dvi i po ure! – zaurla san najdivljije što san moga, ali ispo' glasa da me susidi ne čuju, jerbo san izgubija živce ka što bi ih svako na mon mistu izgubija. A kako i ne bi?
Prvo san se diga u pet uri da se malo rasteretin, što je dužnost sve i jednog normalnog čovika u mojin godinama, pa san otkrija da je štriga okupirala kondut. Iznutra se čulo ka da neko pokušava na ruke dignuti baren po Velebita, a zbog čega san odusta i od kucanja i od bilo kakvog razgovora, pa san iziša i popiša se priko zida.
A što sad? To će ionako kiša saprati, a koristi od ureata i ostalih minerala imaće sve što tamo raste. Ne, nije Franko tamo posadija salatu, ne, ne… On je munjen, ali ne toliko. I njemu ka i svima uza zid raste samo neko glupo cviće.
Dakle, vratija san se u postelju i ostavija štrigu da trenira s tin Velebiton i lipo zakrmija do sedan i po, kad je valjalo opet otvoriti ventil i malo popustiti pritisak, ali san naša, ka što ste sigurno već pritpostavili, vrata od zahoda još uvik zatvorena. Vanka je već bija dan tako da više nisan moga pišati priko zida nego san samo stisa kolina i malo se sagnija. Nako, ka da mi bude baren malo lakše, pa san nježno i diskretno pokuca, na što san dobija odgovor da će sad izići i neka se još malo potrpin.
Iznutra se ništa nije čulo, ali se ni vanka ništa nije dogodilo, oću reći, vrata se nisu otvarala. Posli jedno kvarat ure i dva tiha, ali vrlo panična požurivanja uz puno cupkanja u mistu i više potpitanja vezano uz to koga boga radi unutra toliko dugo, napokon san dobija onaj odgovor s početka zbog kojega san onako zaurla, ali kako san reka, ispotiha.
A onda su se vrata i otvorila. A bolje da nisu.
Dobro, već duže vrime nije neka lipotica, a i godine su je malo stigle, ali to što san toga jutra vidija, šokiralo me.
– Kako to misliš nije ti ništa? Jesi se ti vidila?
DIJAGNOZA KA IZ TOPA
Kosa joj je bila ka da je vuk zakla janje na glavi prije pet minuta, ali faca… Blida, blida… Ma što blida? Bila! Pa na nekako zeleno, a podočnjaci do pupka. Crno oko očiju, a božemesakloni…
– Proći će, nije mi ništa…
Sija san je u fotelju i iz ladice izvuka fibrometar, stresa ga i da joj ga.
– Ne triba, dobro san…
– Ti si munjena, to smo davno konstatirali, ali si sada i bolesna. Uzmi ga i izmiri fibru ili ću ti je ja izmiriti ka što se dici miri. Imaš fibru! Opeka san se dok san te popratija do fotelje! Razumiš?
A onda san se sitija da se još nisan popiša, pa san se skoro ubija o kantun od komode dok san doša do zahoda. A kad san se tako lipo olakšan vratija i pogleda fibrometar, ima san što i vi'ti.
– Triesdevet sa šes'? To je za likara! – dijagnosticira san odma, ka iz topa.
– Ma proći će… Samo se triban malo odmoriti.
Pustija san je da laprda, iziša vanka i priko zida vidija Franka kako zaliva pomidore. A ko mu je kriv što je kupija oni široki auto što je ka džip, a još malo veći. Da je ima neki drugi, manji auto ja bi zva nekoga drugoga. I još prije nego san se stiga obući,
Franko je već bija na vratima.
– Što je? A? Je li šišmiš?
– Franko, zatuću te ka starog kenjca! Daj ruku!
Uvatili smo štrigu svaki sa svoje strane, ubacili je u auto i drito š njon u bolnicu.
– Ma nešto kontan… Da smo možda ipak zvali hitnu, a?
– Franko, dok hitna dođe, mogli bi zvati i popa. Što ne vidiš kako izgleda?
A štriga se klantarila na sicu držeći kain u krilu za svaki slučaj i nekako izduboka ječala i stenjala, očito ne shvaćajući baš di je i di idemo. Nekako me steglo, kad san je takvu vidija. Nikada do sada nije bila tako loše.
– Nego što ste sinoć večerali?
– Ma što…
– Ma ne ljuti se odma… Pitan, jer oba bazdite po kapuli.
– Aaaa, to… A je, malo smo začinili kunjke. Što se toliko čuje?
– Ma niiije… To ja samo nako… – pa je uz već otvorene prozore okrenija onu ventilaciju da mu puše u facu i stavija masku. A što ću mu ja? Da je njemu pozlilo i ja bi njemu isto pomoga. Oma bi zva Josu koji ima isto veliki auto.
SRIĆA PA IMA MISTA
Stali smo isprid bolnice na sva četiri, pa je polako izvukli vanka. I tek kad san zakoračija kroz portu, vidija san bili šator i neke konope razapete ka ono na aerodromu, samo nekako u piriju, da ne moreš nego samo u jednon pravcu.
Odma je prema nama doša jedan sav u bilon, s onon plastikon isprid face i još s maskon i rukavicama.
– Dobar dan! Što je gospođi? – i u čelo joj odma uperija onaj pištolj – fibrometar.
Malo san se u prvi tren lecnija. Zašto nije pita kome triba pomoći? Možda baš ja umiren, eli? A onda san se sitija kako štriga izgleda.
I dok san ja objašnjava da je pola noći povela na zahodu, on je zazva neku Sanju iz onog šatora iza i odma se pojavilo još dvoje. Ma što u bilon? Ovi su bili ka astronauti. Pokaza in je fibrometar tako da su je uvatili šotobraco i poveli u šator, a onaj što nas je dočeka sta je isprid nas, pištoljon nan izmirija fibru i reka da dođemo za njin. Objasnija nan je da će se za gospođu pobrinuti epidemiološka služba, i da je sada u sigurnim rukama, i da će sve biti dobro, i sve tako neke gluposti koje ti govore uvik kada baš ništa nije u redu.
Franko mi je samo procidija na uvo:
– Reka san ti da je šišmiš! – na što san ga ja, čim se onaj u bilon okrenija, lakton pod rebra tako da se oma prisavija napola.
– Vaša će supruga ostati u bolnici. Budući da ima visoku temperaturu ne želimo riskirati, pa će zato ići u izolaciju. Na vašu sreću, bolnica trenutno ima prostora, inače bi je morali vratiti kući i tamo liječiti. A vas dvojica, budući da ste bili u kontaktu s njom, morate u samoizolaciju.
A onda je tražija naše podatke, telefonske brojeve i kontakte svih s kojima smo bili u zadnja dva dana. Zapravo smo ga zanimali samo ja i štriga, jerbo je Franko tek jutros, ka rezerva uša u igru.
– Sada pođite svojoj kući i nemojte se družiti ni sa kim. Imate li koga da se može brinuti za vas? Ako ne, tu su vam brojevi telefona na koje možete naručiti hranu i pomoć. Ukoliko primijetite bilo što od ovih simptoma, a posebno temperaturu, odmah nas nazovite. Ne dolazite ovamo nego nas nazovite! Jeste li me razumjeli?
U ruke nam je gurnija neke papire pune slikica kako se peru ruke i nekih znakova zabrane na kojima san i bez naočala vidija kako piše COVID-19 i izgura nas do auta.
Vozili smo se bez riči.
– Zna san… – reka je Franko.
– Znaš što! Ako još jednon spomeneš šišmiša ubiću te na licu mista, makar i ja poginija s tobon!
Franko je živija sam, a sad san i ja bija sam. Sta san usrid tinela i pogleda oko sebe. Sve je bilo uredno i kako triba, osim onih šlapa što su ostale isprid fotelje i svitla koje je dopiralo iza poluzatvorenih vrata od zahoda. Stigla je sve porediti još sinoć.
Pokupija san šlape i ugasija svitlo.
NAJBOLJA IZOLACIJA
– Dobro, triba biti optimista. Sad kad san spremija kuću tribalo bi iskoristiti situaciju dok je nema. Za nju se brinu najbolji specijalisti. Srića pa smo je odveli na vrime… – izgovorija san naglas, a onda zamuča, jer je zvonilo nekako puno, puno prazno.
Otvorija san na televiziji teletekst da vidin što kaže stožer, pa kad san vidija brojeve skoro san se oduzeja. Ositija san kako mi grlo ostaje suho. Prova san se malo nakašljati, pa san se cili zagušija, a suze mi trgle na oči koliko san se zagrcnija. Odma san popija malo vode da mi sluznica usta ne bude suha. A što se sada čudite? Tako san vidija na televiziji da govore oni doktori za koronu, e!
Sija san i redon izlista sve one papirine, ali iz njih nisan sazna ništa novoga osim što san naša broj telefona koji mi je triba. Nakon što san iz druge dobija centralu, pribacilo me na izolaciju di se javila neka nervozna i kad san joj reka da san jutros doveza ženu, rekla mi je da pretrage traju baren četresosan uri, i da će biti sve kako triba, i da nema straja jerbo je u dobrin rukama, dakle, opet sve ono što se govori kad baš ništa ne valja.
Taj san cili dan proveja ka išempjan. Tija san nešto raditi,, ali nisan ima što jerbo je sve već bilo napravljeno i poređeno. A tako van je to kad dođete u neke godine, pa van je sve posloženo jerbo za sve imate vrimena.
Dicu nisan tija ni zvati. Zna san, ako in kažen di in je mater i baba, oma će doći, i eto tek onda prave zbrke. A ako in ne kažen, ajme…
– Ma nema veze, riskiraću – reka san sebi.
A onda san se sitija. Nazva san Franka i pita ga oće li sa mnon u lignje.
– Ma što ti je? Jesi munjen? Jesu li nan lipo rekli da moramo stati doma?
– Ma ti si munjen! Nigdi nikoga nema i bićemo samo nas dva u brodu. Ku'š bolju izolaciju?
Nagovara san ga jeno kvarat ure, pa je na kraju prista, ali samo zato jerbo ga je zabolila ruka od držanja telefona, kako mi je prizna.
NEMOJTE NAS ZVATI
Provukli smo se do mog malog broda, da nas niko od poznatih nije vidija, i isplovili, ma baš od gušta. Pustija san se polako niz kurenat i u more utopija dva peškafonda sa po dvi karote ozgora.
Točno je sunce taklo rub punte kad je Franko reka:
– Evo je!
– Neka je! – odgovorija san i istoga trena i ja ositija slatki teret na tunji.
Izvukli smo pet-šest komada kad san se sitija da bi me možda oni iz bolnice mogli zvati da nešto triba, a ja nisan doma. Na ono drugo nisan ni tija misliti. Pa rekli su mi da je u najboljin rukama, i da ništa neće biti, i…
– Ma što ti je sada? Ako je zato što san je ja prvi diga, evo ti je? Što se ljutiš?
A ko će sad Franku objasniti koja je meni panika u glavi. Neka misli što oće. Objasniću mu drugi puta, kad buden normalan.
– Moramo doma. U izolaciju! – samo san mu reka i kresnija motor uz koji se ionako nije moglo razgovarati.
Ni sam ne znan kako san se veza i otrča do doma, dok je Franko cili zbunjen s lignjama u najlonu kaska za menon.
Oma san nazva bolnicu.
– Vašoj je gospođi bolje. Trenutno spava. Ne znam jesu li vam već rekli, ali ne morate vi nas zvati. Mi ćemo vas obavijestiti, ako bude bilo potrebno – izrecitirala mi je u slušalicu neka mlađa ženska. Kako to misli ne morate nas zvati? Ka da ja zoven zato što moran.
Upalija san televiziju, pa san se jope oduzeja kad san vidija brojeve, respiratore, i one crne prognoze.
Pofriga san dva jaja na oko, pojia ih ka da bacan lopaton iza sebe i poša leći.
Bože blagi, duže noći ja u svon životu nisan doživija.
A onda je u devet ujutro zazvonija telefon. Umra san. Oduzeja se.
– E, ja san, Franko. Ma tija san te pitati za one lignje, oćeš da ti ih donesen!
– Molin te da me više ne zoveš zato što čekan da me zove bolnica.
To je bila pristojna interpretacija odgovora, jerbo ono što san mu izgovorija ne bi prošlo cenzuru ni u najgorin pornografskin novinama. Pa da lignja!
Tako san van proveja i taj dan, cili munjen, izbezumljen. Sidija san u fotelji kraj telefona i povremeno se smrzava od izvještaja koje bi vidija na televiziji.
ŽIVOTINJSKA CENZURA
Probudija san se u pet ujutro sav ukočen i iskrivljen, jerbo san u toj istoj fotelji i zaspa s našin obiteljskin albumon u rukama.
Iziša san u vrt zaliti cviće i ostavija sve otvoreno da čujen zvono ako bude ko zva.
I ka za navraga, kad san bija u najdaljen kantunu vrtla, zazvonilo je. Polomija san se dok san doša do telefona.
Diga san slušalicu, a s duge strane ista ona živčana od jučera. Ispričala mi je da testovi na koronu još nisu dovršeni, ali da je infektolog sa stopostotnon sigurnošću dijagnosticira trovanje školjkama i da je, eto, zato imala i proliv, i povraćanje, i onakve bolove, i fibru koju su, eto, još jučera uspješno skinuli. A za to trovanje, da i ne triba nego jedna pogrešna školjka.
Jedini je zapravo problem trenutno bija u tome što bi je zbog novih slučajeva korone bilo najbolje prebaciti na kućnu njegu, pa da zato odma dođen po nju.
Istog san trena nazva Franka.
– Da ponesen lignje?
– Franko, pažljivo me slušaj. Dok ti to jasno ne dozvolin, ne spominji nikakve životinje, ni one što plivaju, ni one što trče, ni one što puze, ni one što lete. Jesi razumija? A sada dolazi vamo pod hitno!
Jadni Franko. Na licu mu se vidilo kako je u nekoliko navrata tija nešto reći ili pitati, ali bi se svaki puta štopa.
A kad smo došli prid bolnicu, štrigu su mi isporučili ka paket, i to ista ona ekipa koja je i pokupila s istin onin uputama o samoizolaciji, kontroli fibre i još nešto dodatno oko terapije, njege i spize zbog onog trovanja. Bila je blida i nekako ka isciđena i usporena, ali je mogla hodati, pa smo tako polako došli do auta u kojen nas je za volanon čeka Franko s maskon priko gubice. Naravno, o trovanju on nije ima pojma.
INKUBACIJA OD ČETIRI MISECA
– Kako si? Kako je doma? Jesu dica zvala? Što si in reka? – zasula me pitanjima čim san sija kraj nje na zadnji sic.
– Nisan tija nikome ništa govoriti. Zna san ja da ćeš biti dobro, pa ćeš in ti onda sama reći kad dođemo doma.
– Franko, nisan ti se ni stigla zafaliti za ovo.
– Ma ništa to nije… – promumlja je bidni Franko ispod maske zastravljeno gledajući u mene u retrovizoru.
– Kad se malo oporavin, spremiću nan neki lipi obid pa ćemo skupa sisti i malo guštati…
– More, more! – spremno je prihvatija Franko, i ka najgora bena se uvatija na baketinu.
– Baš smo ono veče, kad smo tebe odvezli u bolnicu nas dva uvatili nešto liganja, pa ih moremo baciti na gradele, na šporko.
Tako su najslađe…
Štriga, ionako ukočena, samo se još malo više ispravila.
– Kad si reka da ste bili?
Očima san strilja Franka priko retrovizora koji se pod maskon znojia i sav pristravljen koluta očima.
– Ovaj… Ne znan… Ne sićan se dobro…
– Ma što je Franko reka? Da ste bili na moru dok san ja bila u bolnici? – okrenula se prema meni.
– Ma jeeee… Koje more? Misliš da bi ja… Molin te, ne obraćaj pažnju na njega. Otkako je stavija ovu masku vataju ga fumade pa se gubi. Vidiš da nije svoj…
Pogledon me bužala ka kad vijola na bačvi otvara bužu za kanelu.
– I koliko kažeš da ste uvatili, Franko?
Franko se zaledija. Lipo se vidilo kako mu kaplje znoja tope masku.
– Ma ko zna s kin je on bija. Sa mnon sigurno nije. Ka da bi ja iša na more, a ti u onakovon stanju…
Doma smo stigli u najdubljoj tišini.
Štriga se za par dana polako, ali potpuno rekuperala, jer je oni infektolog očito bija u pravu. Jedna je kunjka bila koma i to je bilo dovoljno za sav onaj nered.
A Franko? Reka san mu da je u pitanju novi soj virusa koji ima inkubaciju od četiri miseca zbog čega još uvik nosi masku i miri fibru baren tri puta dnevno, dok mu ja od gušta donosin stari kruv i spizu, a povremeno zalivan i cviće.