A mislio san da su lulavi...

Lipo li je to kad ti ujtru zvoni sat, šest uri, vanka mrak, a ti lagano rečeš: Ajde ženo, diži se. Zakasnit ćeš na posa! Ja se poslin samo okrenem i nastavin dalje. A onda ona, poslin kvarat ure, govori meni: Diži se i ti, gotov je čaj i kava! Miris kave prodire kroz nosnice poput kakva čudesnog eliksira i unosi snagu u slabašni starački organizam. Da san Japanac, odma bi izeša u vrta, malo trča, malo vježba i pod tuš. Da me ko slučajno vidi takoga, reka bi da san siguro pod starost rabambijo.

Radini maratoni

Odnikidan je bila i Skupština našog Planinarskog društva šta se lipo i kratko zove Promina. Imaju ti oni razne sekcije, a jedna od njizi je sportska sekcija. To su oni šta organiziraju trekinge po Promini po deset, dvacet i tricet kilometara. Uz to, oni iđu i na trke po ciloj Hrvackoj, a jedan od njizi trča je nekoliko trka od priko sto kilometara u komadu, a sve po planini. Kad san čujo za to, reka san da to mogu samo lulavi činit, dok i moj mali nije reka da i on isto tako trče. Da meni neko reče da prošetan od Vidika do Crnice, reka bi mu da je ludonja, a kamoli vako, sto kilometara.

Sad zašto ovo spominjen? Ima među njima u Društvu i jedna mlada gospođa, Rada Barišić, šta je počela trčat, pa je u godinu dana došla do tog da je istrčala stotinu kilometara u komadu. Sitne krhke građe, ne bi čovik pomislijo da trče, a kamoli toliko. Pokazala je svima šta volja i disciplina u životu mogu učinit. Bijo san je pita, jel tebi Rado to za potrbu. Ona mi sa smijon reče, ne trče se to iz potrbe, nega iz gušta. Oću vidit kakva san ka čeljade, kad sebi zadan cilj, mogu li ga i ostvarit. I ostvarila ga je u Omišu. Sad je njoj pritrčat obični maraton ki mali trening za one nježine stotke. Više je Rada učinila na afirmaciji žena u sportu nega vrpa onizi sa televizije šta se takmiču sa bljuzan, veštama i postolin.

Skupa s Radon i muškićin iz Društva uvik iđu i Božo Strunje i žena mu Elza. Oni volu trčanje, ali ne trču. Božo je meštar za kompjutere i on na trkama pomaže mirit vrimena i sve ostalo. Bilo je lipo na trki Jahorina trek u BiH nazad par miseci kad su naši prestavnici gori trčali, a Božo domaćine podučijo u mirenju. Tako su svi znali da pod hrvackin stijegon iđu pametna čeljad. Ma meni svedno nije jasno oklen in snaga. Ja se umorin vozit u Split i nazad.

'Iskon' i Tuđman

 
U petak naveče, u Drnišu je pivala klapa "Iskon". Nije to obično pivanje ka šta inače pivaju klape. Slavi se 45. godina rada Radio Drniša, a sve šta se skupi novaca iđe planinarin za obnovu staza uništeni u velikon litnjon požaru. To je puno lipa inicijativa Radija, a gušt je da će koncert bit u novoj dvorani usrid Drniša. Prvo radija imali smo mi i razglas. Sad se to more vidit samo u starin serijan. Moja mater nikad nije mogla razumit kako iz male kutijice ka tranzistor govori pusta čeljad. Onda je mudro zaključila, muke in je kad je sve na struju. Davno prije Domovinskog rata išle su nediljon glazbene želje i pozdravi. Znalo bi se trevit da bi Mišo piva svoje pisme i po dvacet minuta. A tek želja mužu za sritan 80. rođendan uz pismu "Poleti golube moj".

Ovu sada nedilju šta je taman prošla moran spomenit po jednon lipon događaju. U Gradskoj knjižnici predstavijo je svoju knjigu "Druga strana Rubikona" dr. Miroslav Tuđman. Stvarno je bijo gušt vidit punu Gradsku knjižnicu svita, i slušat čovika koji lagano, staloženo izlaže stvari motom pravog znanstvenika. Teško je, a nema ni potrbe, ode prepričavat knjigu. Važno je reć da je bilo lipo, da je svit zadovoljan oša iz Knjižnice. Meni je drago da je tako uvik u Drnišu kad se nešto lipo i pametno događa.
Reka bi moj rodijak iz sela Ključa, zadnja pošta Drinovci: Samo se tako more u Evropu!