Baš su oni hrvacka budućnost

S obzirom na to kolko mi je godina, moga san dosad diplomirat kalendarologiju. Ne bojte se, nije to još jedna nepotrebna znanost. Sve se more svest na onu staru narodnu "Nisan star, neg se puno sićan". Svaki od miseci u kalendaru ima nešto posebno šta se događa po čemu ga pamtimo.

Ja volin pamtit drugi i sedmi misec. U drugon san se ja rodijo, taman na Gospu Kandeloru, a u sedmon misecu mi se rodijo unuk. U sedmon misecu san upozna i moju Paronu, unukovu babu. Još bi ja moga tute nabrajat lipi stvari, a bilo je i oni manje lipi. Kad god ti nestane neko drag, to ne more bit lipo. Take stvari pantiš cili život.

Deveti misec i deveti u misecu lako je pamtljiv datum. Nova generacija prvašića pošla je u školu. Meni je smišno gledat matere. Više treme i nervoze imaju one nega dica. Kad sve sad vidin, ja nikako ne mogu razumit kako smo mi u zemane uspili završit školu. Svi sada pitaju za besplatne knjige, bilježnice, opremu, tablete, kompjutore, centralno grijanje. Matere lajkaju po internetima sve u šesnaest, dica nemaju šta radit, nega samo doć u školu i sist. U svemu tome ka da se zaboravlja da su to samo dičica, da ih je i stra one buke u školi, gužve onih velikih, zvona. Kako onda neće doć i suza na oko i vapaj za maminim skutima! Polako to prođe, počnu dica brzo zrijat, brže nega šta mi mislimo.

Pada mi na pamet kako bi moja mater i sve slične njoj reagirale na tablete i računala. Čuvaj se dite, to ti je na struju. Ne daj Bože zla. Kad san davno i ja radio u školi par godina, imali smo grijanje u razredima na one male štuvice. Naloži se lipo, a ono toplo, ne moreš izdurat. Kad bi bili teži predmeti ili kakvo ispitivanje, onda bi dica tako naložila vatru i zatvorila rešpir da se od dima ništa ne bi ni vidilo. Jedanput san ja činijo fintuki da dima ni nema. Jesan se ja naguca, ali jesu i oni. Nisu više nikad to napravili. Tako smo poteke stasavali. Sada je grijanje centralno, školski majstor stisne botun i to ti je to. Svaki razred ima svoj televizor. Sićan se kad je jedan mali pita učiteljicu: Mogu li ja gledat vijesti, i moj ćaća to puno voli pa poslin beštima ?!

Ja volin promislit o ovoj dičici. Ko more znat i slutit kolko će među njima bit učeni i pametni glava, kolko doktura, ižinjera, akademika, pisaca, slikara, glazbenih umjetnika?! A možda neko ostane samo konobar ili letričar. Najvažnije je da svi ostanu zdravi sa svojin obiteljima.

Volin spomenit i da naš kraj ima trenutno priko petnaest doktora znanosti različiti specijalnosti. Svi oni su isto nekad imali svoj rujan, išli su u školu sa svojom mamom, i onda lipo slušali svoju učiteljicu. Baš su ova dičica, ovi prvašići, drugašići, baš su oni hrvacka budućnosti. Tako bi tribali svi pristupit njijovom odgoju i obrazovanju. Ko je nama sa strane kriv da ne moremo pratit brzinu promjena oko nas, društvenih, tehnoloških, znanstvenih!

Ne more se onaj svit u kome smo mi odrastali, ona svojevrsna pastorala u kojoj smo bili, konzervirat pa da mi u njoj budemo jednom za svagda. Nestaju ljudi, dolaze i odrastaju novi, grade se nove ceste, zgrade, škole, bolnice, nestaju neke stare ljubavi, potire ih zaborav. Nastaju nove.

Zabilježimo i zapamtimo naše rujne, naše učiteljice, naše prve stidljivo spomenute simpatije. Zapamtimo i prve stihove, prve recitacije, prvu šetnju Poljanom, svoju prvu krišom zapaljenu cigaretu. Za ove nove rujne stasat će nove generacije. Neka bar njihova sjećanja i njihovi zapisi budu prepuni sreće, zdravlja i vedrine, prepuni ljubavi. Dječica to sasvim sigurno zaslužuju!