Sićan se kad su nan u školi davno govorili kako je u Dubrovačkoj Republiki, kad bi čovik napravijo kakvi kriminal, olakšavajuća okolnost bila ako bi bilo južno vrime i puvalo jugo. To mi je nekad parilo smišno, ali sad vidin da su oni bili u pravu. Ovo dana kad je deralo jugo i evo sada pada kiša, stvarno dozlogrdi. Svi su bili u panici oće li past kiša, ispucala zemlja, šta će bit s vrtlin, vinogradin, panika opća. Srića, pade kiša. Kad san ja jednome reka da meni ta kiša ništa ne znači, neman zemlje, samo šta ne mogu ić vanka, rekli su mi da ja mogu lipo sidit u kući i pisat pismice, jer da i nisan nizašta više nega za pismice. Srića da san odavno shvatijo opći trend kako se odnosi prema pismama i pjesnicima, pa se nisan puno ni ofendijo.
U par dana vidiš kako se odvijaju promjene u prirodi. Najprvo smo guštali u cvjetnim krošnjama i prekrasnom šarenilu cvjetova nad našim glavama. U malo dana pogubili se cvitovi i kao da su nestale šarene toalete sa grana. Uhvatilo se zelenilo, pčele su napravile svoj dio posla i čak su se počeli i plodovi pokazivati. Ciklus što ga priroda čini kao da je metafora našeg ljudskog života. Sve je više lipo uređenih okućnica, punih cvića i boja. Nikako da zaživi kod nas ona zdrava konkurencija među ljudima ko će lipše uredit okoliš i okućnicu. Bilo bi lipo kad bi se uvelo pravilo da svi domaćini posade po jedno stablo za svakog člana domaćinstva. Koja bi to lipa slika bila, kolko bi to donilo čistoće i zdravlja našim potomcima. Triba li nas neko gonit na to, il to moremo i sami?!
Njemac u vrtu
Sićan se početaka ozbiljnijeg turizma u šibenskom kraju. U Tisnom, jedna kuća ima puno gostiju, ovaj do njega baš i ne. Prazni se žali na susjeda. Kažen mu ja, pa vidiš kako je on lipo uredijo vrta, ima trave, cvića, šentade, u ćošku borići, a dica imaju ljuljačke. Ovaj ljut kaže, pa ja njima afitavan apartmane a ne vrta. Nastavljan ja dalje, ti nemaš ni klimu. Šta fali našoj klimi da ja moran palit onu na struju.
Tu godinu je progura nekako. Drugu godinu druga pisma. Sad je i u njeg pun vrta cvića i zelenila, a apartmani puni svita. Kod jednog čovika u Jezerima, stariji je već bijo, svratin po poslu. U avliji on i jedan stariji gospodin, Njemac. Veliki stol, dva tri tamburina, a na stolu lozovača i friške smokve. Nji dva išli u polje, nabrali smokava i ode u ladu lagano ćuke bićerine. Kaže ovi naš da će njega Njemac pritvorit u pijančinu. Gušta vako sidit š njin, njanke mu se ne mili izać na plažu. Žena mu i ode, a on neće. Kaže naš, ne bi ga minja ni za šta, već san ga naučijo i berekinade govorit na hrvackon. Kad ga pitan da kako mu je, on meni lipo, ales ist vunderbar, da mu je sve lipo. Tako me ovo proliće vrati u vrime kad je i naš turizam pupa i brokava ki lipi cvit.
Sada liti od pusti stranaca pariš se strancom u vlastitoj zemlji. Kad oden u Šibenik dikod, od dragosti vidin poneko poznato lice. Proša san odnikidan Kalelargon pa san ka pravi Drnišanac mislijo da san zabasa. I tute se kopa, dricaju kamenji i svi se nekud žure. Po dućanin trgovkinje gledaju na sat kad je vrime za ić kući. U "Alpi" prodaje se roba. Bože, kolko san tu lipi bokuna manijo, tripica, ušica, nožica, koljenica sa karautom. Proša san i kraj urarije Željka Ljubića. Je, onde je njegov mali, ali fali Željko i njegove baze i toplina. Kolko smo samo batuda napravili glumeći primitivce sa planine i ne samo glumeći.
Konobar Ćićo
Pa mi je na pamet i dragi konobar Ćićo Zaninović i njegov odnos prema "elitnim" gostima koji najčešće nisu imali ni za bićerin pive, a kamoli kriglu. Dobro, donićeš novce kad dobiješ na lutriji! Oću, Ćićo, majke mi, oću! Onda kad zbrojiš jugo, kad vidiš uzburkano more kako mlati brodicama, a priko Medulića moraš pazit da ne posrneš, ža ti bude i dragih ljudi koje si poznava, s kojima si marendava i šalio se. Jopet lito, djenkujem panji, bonđorno, bon žur, guten tag, zdravstvujte, helou, haj i sve tako! Čekaš jesen da jopet vidiš koga poznatog, da moreš reć ono pravo vlaški: Di si, rodijače, mile ti nedilje!