Svaki grad na svitu ima nešto svoje posebno, nešto šta ga stavlja mimo sve i onda ga pamtimo baš po tih nekoliko stvari. Lako je onin velikin gradovima, starim, šta se za nji znade otkad je svita i vika. Problem je s ovin manjin ala Drniš. Kad ti u Zagrebu naziđeš deset kuća, to se ni ne vidi, kad naziđeš tolko u Drnišu, već moreš govorit o cilon naselju.
Ma ono šta je najvažnije, bitno je po čemu misto pamte ljudi šta su se u njemu rodili, u njemu resli, u njemu stare i čekaju Istinu. Furešti dođe, bude, vidi, oduševi se, metimo reć, u Šibeniku s Katedralom, s tvrđavan, s kanalom, s prirodom i morem, bude koji dan i ode ća. U Drniš malo ko od njizi i zalazi. Zato je meni bitno po čemu se Drniš pamti. Ta veza, ta spona šta veže čeljade s njegovin mistom, to je teško objašnjivo. Ti ne moreš objasnit zašto mater voli dite. Ona ga jednostavno voli jer je tako od iskona. Tako i čovik voli svoje misto. Tu je nika, tu je resta, oda po ulicama, starijo.
Čikolski most
Jedne davne zgode pisa san o Drnišu kao o gradu mostova. Ima glavni Čikolski most. Odma na obilaznici još jedan priko potoka. Ima još jedan stari Šarčov most i još jedan na obilaznici u Fenčevini. Reka bi neko, neš ti mostova, neš ti mista. Al onda počne čovik malo razmišljat. Mostovi se uvik rade da povežu različite obale, različite ljude, da premošćuju bujice i jazove. Tako i ovi naši. Naš glavni most nikad neće dostić slavu Golden Gatea, Tower Bridgea, Mosta uzdisaja, Mosta na rijeci Kwai, pariških mostova. Svi su se oni slikali u filmovima miljun puta, padalo je na njima poljubaca, bižali su priko nji i gangsteri. Bilo je svašta. Pod mostovima su ležali i beskućnici, i odvijale se svakakve sudbine. Meni, iš adi iša, kad se vraćan vlakom, prva slika na obzoru je kanjon, Gradina, i podno nje Most.
Zašto san se ja uvatijo najenput baš mostova?! Dvanajstog ovog miseca, u Slobodnoj, u onom dilu di se priča o povijesti Slobodne i starim člancima, izešla je slika Čikolskog mosta s naslovom Drniška lipotica. Bilo je i teksta: " U Drnišu je pred kratko vrijeme dovršen most od armiranog betona i kamena. Ovo je jedan od najljepših i najmasivnijih mostova u Dalmaciji i građen je preko godinu dana." Slika iz davnih dana, djelić povijesti otrgnut zaboravu. S live strane mosta stara kuća koje davno nema, a na rubu kanjona tek poneka stara kućica. Patina vremena, sve skromno, gotovo kasaba. To je jedan od rijetko viđenih, prekrasno uklopljenih mostova u okoliš. Imaš osjećaj da on i nije naknadno građen već je tu dio okoliša oduvik. Stranci se gotovo iznenade kad ugledaju panoramu kanjona, vide obrise Gradine i novu šetnicu. Taj kratki proplamsaj lipote, sekundu ili dvi, natjera ih da na vrhu kanjona, na vidikovcu, zastanu i upiju panoramu Drniša i Petrova polja, sve do bespuća Svilaje u daljini.
Šetnja u Moseć
Sićan se ka mulac, mater je uvik upozoravala da ne iđen na most i da se ne naginjen jer bi mi se moglo zamantat. Neki od nas bili bi ekstra hrabri pa bi se popeli na parapet i šetali po njemu. Ja naravno nisan bijo među njima.
Ima jedna specifičnost s tim mostom. Prije je bijo običaj više šetati priko Mosta i tu se račva cesta za Split i Šibenik. Kad bi cura i momak ošli šetat, kako bi se reklo, u Moseć, takva veza smatrala bi se gotovom stvari i ozbiljnom vezom. Mogli su oni stvarno raspredati o Smail agi Čengiću, ali sve bi to bilo zaludu. Pa i dobro je to. Mnoge takve šetnje polučile su sasvim konkretne rezultate. Šteta što se to sada ne čini, a ako se i šeta, to onda čine ovakvi poput mene, pa od toga nikakve koristi. Šteta što Most ne zna govoriti. Ispričao bi puno priča, veselih, tužnih, tragičnih. Svi su ti ljudi ostavili djelić svoje duše uz Most. Makar sve manje šetam, on je ipak moj dragi Most što premošćuje doba mladosti i sadašnjost, on je svjedokom mnogih ljubavi. Zato će za mene uvik biti "Drniška lipotica"!