Kad sam prvi put čujo za korona virus, mislijo sam da će to, ka i sve one bolesti ranije, priletit priko nas. Kad neš ti vraga, zape virus i kod nas. Teško je čoviku šta se u to pretjerano i ne razumi, shvatit sve te baje, sve te mikrobe. Nas su u školi, doduše davno, učili da postoje koki, bacili i spirili i da su to bakterije. A ovi virusi, još su manji od njizi i mora da su njijovi rodijaci. Sve je to đavlije sime, rekli bi naši stari u zemane. Sve čine da upropaste svit.
Kad su rekli na televizoru, čuvajte se, šta ću, čuvan se kolko mogu. Ruke san opra miljon puta. Čin se zeru useknen, Parona odma po meni s onom tekućinom šta ubija bakcilje. Srića moja i nježina da smo u penziji pa ni ne moramo nigdi ić. U ovo petnaestak dana šta nisan nigdi maka, da nema korone išli bi siguro dva, tri puta u Šibenik u kupovinu i barenko jenput u Split.
Vako san ušpara dvista trista kilometara. A tek novaca. Samo ujtru izađen po kruv i Slobodnu, i odma u rikverc kući. Kad se vratin kući, Parona sve i da zapovidi da šta napravin po vrtlu, ja odma rečen da se ne smi ić vanka zbog korone. Srića da ima televizije i križaljka. Ja ne znan kako drugi, ali meni na momente skupi se grop u grlu. Stanem uz rub kanjona, sam samcat.
Gledam Grad, nigdi nikog. Ujtru nikoga, u podne nikoga, navečer nikoga. Kafići zatvoreni, nema graje, nema šušura, nema ničega. Mali Grad kojeg je već davno načela bijela kuga sad je dodatno opustio. Dok tako promatram prazne ulice, prođu mi prid očima kolone ljudi šta su te ulice činili živima, Drnišani kojih davno nema. Tužno je kad nemaš kome nazvati dobro jutro, dobar dan, dobra veče. Tužno je kad nemaš s kime popiti kavu i podijelit, čisto iz navike, malo ljutnju na političare, na buru što uporno zviždi i dodatno nas goni u kuće. Nisan moga sanjat da ću po kruv ić ki doktur. Stavim masku na lice, na ruke bile rukavice. Parin sa sidon kosom ka kakav specijalista. Kaže mi jedna u FINI: Nu njega, pari ki ginekolog. A ja njoj: Nisan baš ginekolog, ali mogu bacit oko ako triba.
Sve će ovo proći
U vrtlu su mi procvitali raznobojni zumbuli, narcisi i još sitnog cvića. Ima ljubice, prostrla se poput čarobnog plavog tepiha. Okolo cvrkuću tičice. Divota koju nema ko vidit. Uvik sam bijo protiv mobitela, sad ih moran pofalit. Pošalju ljudi poruke, zafrkanciju, ima za krepat od smija. Kad se to ugasi opet si u kući, opet te obuzme sjeta, kao da živiš u praznom gradu. Ne moreš nigdi. Nema kafića, kina, pijece, nema ništa. Ne moreš ni u Šibenik. Opet sam ja krizna skupina jer iman dosta godina. Nikad stat na zelenu granu. Uvik problem. Kad prođe kardiologija, dođe rat. Poremeti se tlak, imam stentove, dođe korona. Pa dokle ? Pade mi na pamet veliki Tin:”O Bože, Bože, sjeti se svih obećanja blistavih što si ih meni zadao !”
Ža mi je šta je Zagreb trefijo naki potres. To je najcrnja stvar šta ljude more zadesit. Da je vatra, ugasićeš je, da je voda otićeš naviše. Kad je potres nemaš di. On sve trese, a ti nemaš di. Sićan se ka mulac sedamdesetih godina i onih potresa šta su svako malo drmali ovaj kraj. Sićam se kad je bio onaj veliki. Nas pet šest gimnazijalaca sidimo na šentadi na Poljani. Ubijamo vrime.
Kad najenput zadrma majci, ne znaš šta bi. Svi smo pogledali prema Gimnaziji oće li se srušit. Kad smo vidili da neće ostali smo razočarani. Onda smo naučili sve o potresima. Sada uz ovaj sve televizije ki da imaju stručne seminare o nastanku, o snazi potresa, o štetama, o svemu. Kao da imaju gotovo mazohističku potrebu da nas bombardiraju i s onim šta triba i s onim šta ne triba. Meni je ža svita, ljudi, šta ih je to dopalo uz koronu. A ja bi volijo da ima na televiziji makar jedan kutak koji će reći zašto onako prekrasno miriše zumbul, zašto su onako nježne ljubičice i zašto se ptica ne tiču korona i potres. One i dalje prekrasno cvrkuću, kao da nam sugeriraju: Izdržite još malo, sve će ovo proći!