Meni je zbilja ta pomama za čokoladnim srcima i ružama isto malo čudna. Ako smo muškarčine, onda ne bi smilo bit uplakanih žena

Kad čovik uvati pristojan broj godina i počne se sićat raznih stvari, napravi naprosto zbrku u glavi. Ne znaš čega bi se prije mašio, šta bi prije spomeno. Kad govoriš o razdoblju od šezdeset godina, ne moreš ni spomenit kad je bilo lipše i šta je bilo lipše. To i nije svrha. Meni je drago sitit se nekih stvari da bi shvatio kolko je drukčije okruženje bilo u kome smo mi nekad resli, a kakvo je sad. To se najbolje vidi po nekim naizgled sitnim malim stvarima koje više no išta, označavaju i nas i vrime u kome smo se formirali ka ljudi.

U mojoj familiji je bilo nezamislivo da muško čeljade plače. Tijo ne tijo, ako si muško, moraš biti tvrd ki stina, ne pustit suzu, tribaš bit mačo. Kad ti to stalno govore, ti se navikneš na to i misliš da je to normalno. Zato san ja, kad mi je umrla tetka, šta je bila stara cura i alkoholičarka, a ja san ima dvanaest, trinaest godina, zaša iza crkve u šamatorju i plaka ki ljuta godina. Bilo mi je ža jer je i ona mene volila, ja san njoj bijo srića tetina, uvik san joj zna donosit vino iz oštarije. Bilo je nas desetak, padala je kiša.

Rekli su mi da to i nebo plače za njezinom napaćenom dušom. A i ja san spozna da je budaleština šta moraš biti “pravi muškić” i ne smiš plakat. I nikad više nisan to obadava. Zna san da se materi daje cviće i kupi se bočica kolonje kad je Dan žena. Nisan nikad uspio spoznat zašto se to govori o ravnopravnosti žena i sličnim stvarima. Ja san vidijo da ćaća donosi plaću u kuću i čin je donese, dade je materi. Sebi ostavi samo za bevandu i duvan. I sve je štimalo. On zadovoljan šta je donijo novce, ona zadovoljna šta s njima upravlja. I ko je tu više ili manje ravnopravan ?! Ćaća, barem ja nisan vidijo, nije nikad trisno mater, nit je ima potrbu na nju vikat. Ona je dobro znala dokle se smide ić u mogućoj “razmjeni misli” i sve je išlo glatko. Mater je spominjala iz mladosti primjer jedne nježine prijateljice i nježina čovika Jose. On bi se zna naliti u ritmu jedan put dnevno i onda bi pita ženu: Oćeš li da te ubijen odma ili teke po teke ? Teke po teke, Joso moj ! Srića da se Gospodin sitijo Jose prije nega je on ostvarijo svoju nakanu. U takvom odnosu snaga u kući, ćaći nije padalo na pamet doniti buket cvića materi u bilo kojoj prigodi. On je smatrao puno pametnijim potezom donit u kuću bus salate. I šta bi on da ga neko vidi da nosi cviće ? Ko bi moga živit od ruga?

Muški obračun

Već dosta godina jedna druga prigoda dovodi u kušnju sve “muškarčine”. Sutra je Valentinovo, Dan Svetog Valentina, Dan zaljubljenih. Kad san bijo mulac onda san zna da je Al Kapone ima krvavi obračun sa svojin protivnicima na Valentinovo. Sad je to dan za muški obračun sa vlastitim sujetama i prepuštanje čistim emocijama. Sad se svi site da vole curu, ženu, sestru, mater, tetku, strinu, babu, pa i punicu i svi kupuju cviće, ćakulade i ćakuladine, vodi se cure na večere i na kraju zna bit poslin aperitiva, večere i vina, pravo lipo i prpošno.

Ja san davne pokušaje moje Parone da je počastim za Valentinovo odma eliminira. Pa ja tebe volin cilu godinu, svaki dan po cili dan. Nemoj podcjenjivati moje emocije i mislit da te volin samo 14. veljače. Poslin tako nježnog izljeva emotivnosti, nije joj više palo na pamet spominjat Valentinovo.

Shvatila je i ona da ni meni nije bilo lako naviknit komšiluk da otvoreno nosim buket cvića za nježin rođendan. Meni je zbilja ta pomama za čokoladnim srcima i ružama isto malo čudna. Ako smo face i ljudine, ako smo muškarčine, onda ne bi smilo bit uplakanih žena, rastava, tužnih žena, ostavljenih žena, da u svoja četiri zida, suzu po suzu, vode borbu s gorkom sudbinom. Ne bi smjelo bit žena koje će ljubav samo sanjati. Nije dostatan samo jedan dan za sreću, pa bio on i Valentinovo.

Voljeti i nije tako teško. Valja samo širom otvoriti srce!