‘Jedino Zagreb ima bi-di-pi u rangu nike evropske zemje; naša županija otprilike je ka Kazahstan‘

El Tigre stoji mučaljiv i zamišljen u betulici. Lagano cidi ledon orošenu guzlastu pivu i gleda kroz ponistricu niz kaletu; kamene ploče sjaju se od sitne kišice, pari da su namazane panceton. Odjedanput je tolko dumboko uzdanija vitreći dušu da se Dobra Parona zabrinila šta mu je.

Kako se obogatiti

– Ništa, ništa – otpovrnija je.

– Samo razmišljan kako bi ove dvi-tri godine prid penziju moga teke podebljati plaću. – Ma ajte, ništa lakše od toga – odmanila je rukon dobra i poštena gazdarica. Razgovarajte sa glavnin, recite mu šta van je na srcu i vidićete da će sve biti u redu! – pogledala ga je blago okicaman punin veseloga sjaja i vire u život.

Biće je on nju drugačije pogleda, al’ šta more kada je bilo jače od njega. Jerbo, ko se naša govoriti mu od otomen da će ga neko razumiti, kada ona dosad nije zadržala ni jednu radnicu. Sto posto je bila tolko pažljiva prema njiman da one oto više nisu mogle izdržati, promislija je dok je u možđaniman slaga šta da jon odgovori.

– Moja jedina šansa da se možda čak i obogatin su putni troškovi! – obasjalo ga je dobro raspoloženje dok je ona gledala u njega ka da je skrenija. Da putni troškovi!?

– E, lipo, kako san reka. Doduše, triba u ovo predizborno vrime još smisliti kako oto izvesti, jerbo triba savladati jednu ne baš malešnu prepreku, a to je doći u Sabor, ka zastupnik! – govori El Tigre, napominjući kako je ćaro da nema gazde privatnika koji bi pokleknija na otaj trik.

– Stvar je u otomen – nastavija je – da je jedan naš ekonomist nakon opsežnoga istraživanja ustvrdija da u zemji jedino Zagreb ima bi-di-pi u rangu nike evropske zemje, tačnije, ka Slovenija. Sve ostale županije razon su slabije razvijenih južnoameričkih oli azijskih zemalja.

– I šta sad!? – jopeta ziva u njega Dobra Parona i kucka se kažiprston u slipu očicu. Adio lipa pameti! – poručuje mu bez riči.

– Sada iđe oto da je naša županija otprilike ka Kazahstan. Znači, moga bi tražiti putne troškove ka da iz azijske stepe putujen na sjednice u Zagreb, za ne kasti u Sloveniju. I postajen bogat čovik, zamislite otu kilometražu u desecima ijada na račun poreznih obveznika!? – uskliknija je cili sritan, ka da je već naplatija putni nalog.

Putovanje s Brača

– A dobro vi govorite, moglo bi možda proći. Imamo nike zastupnike koji su godinaman pisali da dolazu iz Pule, a u Zagrebu su, pa nike koji navodno putuju sa Brača, a iz metropole se nisu makli od studentskih dana... Princip je isti… – zamislila se Dobra Parona.

Onda in je iluzije raspršija Bili Smo Uskoro. Taman je uša u bufetić noseći teke špinjače u saketu.

– Sve je oto vaše puno komplicirano, osin šta je kriminal. Reću van kakvu san lekciju jutros dobija na Pijaci – tresnija je o šank s onin saketon.

– Prigovorija san prodavačici da jon je zelen skupa, nabaška šta uopće ne prima cente, samo eure – priča in – a ona mi odgovori da ama baš ništa ne razumin, jerbo su euri postali ka kune.

– Zašto onda moja plaća nije u ijadama eura? – odrebatija san jon, na šta mi je odgovorila da nije ni nježina penzija. Al’ zato kod nje u vrtlu vlada ekonomija kakve nema ni u raju, bog mu blagoslovija svaku grudicu zemje…