I mačke su se prominile

Teško je sad s voliko godina reć šta ti najviše smeta. Najviše mi smeta šta opće ima tolko godina. Onda mi smeta vrime, čas ladno, čas toplo, čas bura, čas jugo. Onda par dana bali kiša, ne moreš nigdi, ajme majko. Kako Englezi izduraju svoje vrime i kiše, to je baš mirakul.

Smeta mi i šta se vatra mora ložit svaki dan. Sićan se onih davnih nabavki ugljena. Mi smo uvik govorili "rude". Mater bi najčešće nabavljala mrki ugalj iz Siverića. Išla bi rano ujtru do pod Jabuku i tamo bi se čekale žene šta su na magaradin nosile ugalj u vrićama. Tako vriću po vriću i skupi se. Te vridne žene skupile bi uglja oko kopova u Siveriću i od toga živile. Poslin je već krenila sindikalna nabavka drvenog uglja, šta bi dolazijo vlakon na stanicu priko sindikata. Postalo je i to skupo i šporko i onda su ižinjali špakere na lož ulje. Jopet čekaj red na pumpnoj stanici. Nikad napripraviti. Nema se novaca za nabavit puno, pa onda ajde svako malo u plastičnim kantama pa nosaj.

Cipaj, nosaj

Brzo je i to postalo skupo. Bacaj ote špakere i kupuj jopet one klasične, na drva. Pilaj, cipaj, nosi, slaži, nikad kraja. Ako i nestane drva, ode se malo u Moseć, napravi se mala sanitarna sječa i nabavi se koje drvo. Kako san stariji, to je sve teže cipat i nosat, pa su sad ižinjali ložiti na pelete. To su oni mali sitni valjčići prešanog drva. Goru ki ludi. Nekad je tako izgledala ripa šta se nabavljala za davat blagu. Stavila bi se u vodu da razbumba i beštije su to obožavale, to im je bila delikatesa. Ovaj špaker za pelete je skup, moraš imati radijatore, moraš kupit pelete. Dok s troškom dođeš na nulu, ode vrime. Mi stariji nećemo nikad doć na svoje. Ja i dalje nosan cipanice, čistin lug i ložin drva svako jutro. Činim fintu da mi fizičke aktivnosti puno dobro čine. Kažu, doće plin. Neman ja više novaca za take stvari. Srića, brzo će se prominit vrime i eto nam lita.

Kako ja uvik volin govorit o vrimenu, moran i ovo spomenit. Nikidan mi je na Gospu Kandeloru bijo rođendan. Vanka južina dere, dikoja kap kiše. Na isti dan prije šezdeset i pet godina u Drnišu je bijo veliki snig, jedino se sa grifama moglo izać vanka. Moju su mater odvele prijateljice u rodilište sa bičvama priko postola i stavljenim grifama. Bilo je strašno ledeno. Sad već godinama želiš koju pahuljicu, čisto radi ugođaja. I učitelji dici stalno govore o bilom Božiću, a sniga ni za lik. Kako se to vrime prominilo. Prominile su se čak i mačke. Više nije samo veljača njihov misec ljubavi. Sad su i one prpošne cilu godinu.

Noć muzeja

Baš na prvi dan veljače u ciloj Hrvackoj održavala se Noć muzeja. Puno svita doživljavalo je nekada muzeje samo kao skladišta za slike, kipove i slične lipe stare stvari. Sad je već drugačije. Kako stojin blizu ovog našeg drniškog Muzeja, vidin koje oni promjene činu. Imaju veliki prostor, uređen cakum-pakum. Moreš uć samo na struju, a ne bez veze. Svaki od Meštrovićevih kipova izložen je po svim pravilima struke, osvjetljenje je ki lajt šou. Ove godine je bilo priko trista svita na Noći muzeja. Bilo je puno mladih, puno dice, puno bračnih parova, a bilo je i vaki ki ja šta bi skoro mogli bit i eksponati. Nacijonalni park Krka projicira je filmove o lipotama Krke, a bilo je i spize. Dilili su se lipi sendviči, pilo se kuvano vino i ilo se svakakvih kolača od smokava. Bilo je i skradinske torte.

Vidijo san i četri, pet starije čeljadi šta ih nisan pozna. Odma san pita da oklen su. Kažu, iz Splita. Imaju korijene iz Ljubotića kod Oklaja, ali nisu nikad bili u našon Muzeju. Ostali su iznenađeni koliki je Muzej i kako je lipo uređen i šta svašta u njemu ima. Još in je ka vodič po Muzeju bijo kustos i ravnatelj profesor Davor Gaurina. Vidili su i puno rimskih spomenika. Ja san sa strane gleda i gušta. Sada kad se vrate nazad kući u Split, neće reć: Evo, vraćan se iz Drniša, donijo san verdure. More reć: Evo nas iz Drniša, bili smo u prekrasnom Muzeju i vidili puno lipi stvari. I sve se to more vidit i po danu, a ne samo u Noći muzeja.