Iđemo u Žbenik

Dođe s vrimena na vrime čoviku potrba da se okrene za sobon, da vidi jel trag čist. Tijo bi vidit kako je život proša i kakav je bijo.
Jedanput davno, ima tome više godina, spominja san kako smo mi u Drnišu doživljavali Šibenik. Imali smo rišpet jer je bijo veći, s puno zaposlenog svita. Mi iz sirotinjskog dila pučanstva išli smo u Šibenik samo kad se moralo. Ko je mora, iša je u bolnicu, neko na socijalno, a onaj koga je dopa dil iša je i u zatvor.

 

Kome bi padalo na pamet ić u Šibenik na litovanje? Nikome! Onaj ko je moga, iša je di dalje, a mi šta nismo mogli, nismo se ni micali iz Drniša. I svi smo govorili da iđemo u Žbenik. Tako san se i ja formira metimo reć ka čovik, i o Šibeniku san mislijo ka i svi drugi. Posebno mi je nogometni Šibenik osta u pameti.

Sve je to lipo bilo, proša je i rat i 1997. godine dopalo mene s rađon ić u Šibenik. Mila Gospe, muke na meni. Prvo, slabo znaš grad, slabo znaš i svit. Drugo, to je svaki dan učinit sedandeset kilometara, puta broj dana, puta broj miseci i godina, i ispada da san ja moga obać svit ko zna kolko puta. Moja ti je rađa bila terenska, rad s ljudin. Bog mi je da parlatinu, seljački fakultet san diplomira davno pa je sve išlo neloše... Prvi čovik, pa drugi čovik, pa treći, pa prvo misto, pa drugo i tako san ja obaša sve i jedno misto na Županiji, sve naše otoke i upozna svita i svita. Tako san po teke posta ka i psiholog. Saslušaj jednog, saslušaj drugog, i vidiš i sam, svakome je njegova muka najteža. I vidiš, a to bi ja odma zna, počne mi lagat da ima ženu, ima dicu, teška situacija, a onda mu ja rečen da znan sve njegove i da meni ne laže. Jopet sve dođe u škvaru.

Tako san ja, jopet teke po teke, upozna puno ljudi, upozna sve lokale. Ode popi kavu, ode sok, nigdi alkohol. Svi su mislili da glumin facu jer ne pijen, ali san in mora priznat da mi se pokvarijo kašun i da zato nisan licno kapi normalnog pića. Najgore kad bi se spremala lipa spiza i vrhunska vina, a ja, ćuk, pijen narančadu. A šta š, tako navika.

Uvik san volijo u Šibeniku bit s običnin sviton, rekli bi sada, nižeg socijalnog statusa, jer su me oni sićali na moga ćaću i momente kako san i ja resta. Tako godinu po godinu i skupi se godina. Puno ljudi je mislilo da ja živen u Šibeniku. Kad bi ja reka da Bože sačuvaj, svi bi se začudili. Ja ne bi zna disat ni spavat nigdi drugo ma u Drnišu i gotovo. Tako san kroz sve te godine upozna puno dobrog svita. Znali bi se meni ispovidit ka bratu, ka ćaći.

 

Tako san i ja poče minjat svoj doživljaj Šibenika. Prista je to bit grad bolnice, zatvora i socijalnog, posta je grad di žive mali obični dobri ljudi, puno njizi ka prijatelji s velikin P. Tako san upozna i Ćiću Zaninovića, konobara, Željka Ljubića, urara, Ratu Radovčića, konobara. Sva tri su umrli, ža mi ih je ka rođene braće. Taj mali svit šta je živijo za mrvu zajebancije, za koju batudicu, za kvarat bevande i koju pofriganu srdelu mene je činijo sritnin. Ima bi tada osjećaj da san ki u Drnišu. Šta bi tu ima s nama radit, sve da je i doša, Aristotel, Platon ili Marx. Potrali bi ih ća jer ne bi znali nijednu šibensku ćakulicu, ni kako je Joso Bego igra nogomet, a Crnogaća sudijo.

Nikidan san jopet prošeta ciko Katedrale. Piva klapa isprid Muzeja, sve zvoni od lipi tenora, meni skoro pođe i dikoja suza. Gledaju Japanci, slikavaju i dive se. Ja jopet dalje. Alpe nema i Rate u njoj. Tu je sad roba i postole. Pođen dalje, u Željkovoj radnji njegov mali. I onda se sitin. Pa čoviče, ti već upola misliš ka Šibenčanac. Mogu van reć, nije mi bilo krivo. Šibenik se uvuče isto čoviku u dušu. Onda i ta ljubav, ka i ona drniška, bude duboka, prava i vječno traje.