Bijo san nikidan uređiva stalažu di držin knjige. Moji su mi uvik govorili da lud li san, kolko novaca trošin na knjige, moga san apartman kupit il naziđat na moru. Šta će mi apartman kad ja svedno slabo plivan, a ne smin ni na sunce zbog srca i tlaka. Ja san tako od mali nogu zna otić u knjižaru di je poslovođa bijo Ratko Stipić i izabrat koju knjigu po mom guštu. Kako san "guca" Karla Maya i njegove junake sa Divljog zapada, to je čudo. Isto san mu zamira zašto ih dikod nije smistijo i ode, oko nas. I tu ima divljine, jedino šta nema Indijanaca. Tako san ja knjige skuplja i skuplja, i skupilo ih se vrag zna koliko. Kad je doša rat, u kući sve pokralo, kuću zapalilo, knjige nisu dirali. Nji su provali zapalit, ali one nisu tile gorit. Prava muka nikad ne propane. Miris knjige, listanje, zaneseš se u radnju, ma uživaš. Nije to ki na kompjuter, nestalo struje. Kad bi meni nestalo struje dok san čita, ja bi upalijo šteriku i jopet iša dalje.
Tajna krvavog mosta
Obožava san Zagorku. Tajnu krvavog mosta iz Gričke vještice zna san skoro napamet. Svedno me i sad povuče želja da jopet pročitan đir. Fale mi ona lica, oni događaji, atmosfera, zanosi, prave ljubavi. Ja nisan nikako moga razumit kako njizi dvoj mogu ljubovat, volit se svin šutom, duboko, istinski, i na ljubavnom sastanku on nju poljubi u ruku, strasno je stisne i daruje joj šudarić sa svojin monogramom. Ja san već onda, u tim romanima vidijo, da se bogatašica, metimo reć grofica, neće udat majci za sirotinju. Nije ni ona luda, i ona traži grofa, traži ravna sebi. A ti sirotinjo, gledaj i pati!
Kad sada čitan o selebritijima, o džet setu, o balovima i šampanjcima, s puno lipi vešta, braćoleta i kolajna, ki da san to već vidijo u Zagorke, samo se to onda nije tako zvalo. Naša san, kad san pritresa knjige, i neke stare slike. Vidin jednog mršuljavog zgodnog dečkića sa škurom kosom. Ma nu, pari isti ja. Kad ono zazbilj, je, ja san. Tek sad vidin kolko san naziđa kili na se, kosa posidila, a pomalo se i gubi. Isprid kuće vrta, nema asvalta, sve kamenji. Kanjon iza kuće, čista divljina. Onda shvatiš kako je vrime najžešći neprijatelj čovika. Ono sigurno, teke po teke, nesmiljeno, od diteta čini čovika, od čovika čini starog čovika. Zato je srića da iman knjiga. Jopet se mogu sitit lipi stvari šta san čita o tuđin ljubavima i šta san sanjarijo o vlastitoj. Onda kad sve vidin ovo moderno, razumin i onog grofa šta je svojoj dragoj poljubijo ruku i darova joj šudarić. Kad san ja ljubova, nisan se zna ni useknit ni plivat. Sve je to mene naučila moja Parona, neka nije grofica ili kontesa.
Brend u glazbi
Tijo san reć i koju o jeseni. Već san pisa i spominja Glazbene večeri u crkvi svetoga Roka. Dvaest osmog ovog miseca održan je zadnji koncert. Triba je svirat Domagoj Pavlović na klarinetu uz Trio 1887. On nije moga doć pa smo slušali Trio 1887. Zapravo, rič je o jednoj dami šta svira klavir, Petri Gilming, violončelisti Branimiru Pustičkom i violinisti koji se zove Sho Akamatsu, inače Japanac. Prigušena svjetla, prekrasna akustika, kroz vrata crkve nazire se obzor, a virtuozi zaneseno sviraju. Izgubiš se i ne znaš di si. Kad vidiš di su sve nastupali kao Trio, uključujući Dubrovnik, Osorske glazbene večeri, Vukovarski festival komorne glazbe, Dane Milka Kelemena, Festival u Danskoj, onda ti bude jasno da je i Drniš, ponajprije zahvaljujući maru i entuzijazmu drniških glazbenih stvaralaca, postao prepoznatljiv glazbeni, rekli bi hrvatski, brend u ozbiljnoj glazbi. Sad će bit malo pauze, ali brzo će Advent i Festival zborske glazbe Jubilate Deo.
U nedilju je bilo i biciklističko natjecanje s utrkama po gaju oko Krke i po Promini. Puno lipi panoa. Svugdi piše "Krka Trophy – Šibenik, Dalmacija" Nisan nigdi vidijo da piše Drniš. Ja san čovik stariji i bilo mi je krivo.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....