Ora et labora

Kad san davno operira žuč, doktor mi je lipo reka nemoj slučajno tvrdo kuvana jaja ist, pogotovo žumanjac. Morete zamislit kako je onda meni bilo kod masovnog tucanja ovo dana i pusti tangani jaja. Nisan se maša niti jednog. Sićan se dok san ijo jaja, najvolijo san malo kapule propržit pa onda izlit žbaćeno jaje, ili malo pancete pa jaja. Ma divota jedna, sve jednostavno, sve jeftino a sve ekološko.

Kako nisan smijo jaja, ja san udara po pogačan. Najvažnije je da je prošla korizma pa se naši selebriti ne moraju više ničeg odricati. Neka, nije lako namečit se na lipi francuski šampanjac, pa s njega prić na ove naše paštroće.
Bilo je ovo dana nešto naših iz Zagreba i drugih mista. Svi govore kako je lipo vrime ode, ki da su otkrili Ameriku. Ja se čudim onima šta su penzijoneri, imaju di stat, pa isto se ne vraćaju...

Umro od 'potrbe'

Ja i dalje svaku večer izađen na našu Poljanu. Da san u Zagrebu, to bi bijo naš Jelačić plac. Uvik se tu nađe nas nekoliko, Drnišani po kolinu, sirotinja isto tako. Kako smo svi u godinan, i Mate, i Boško, i Mile, a i ja, skupilo se tu i iskustva. Prošli smo mi životne lige prvaka, a znali smo dikod biti i zonaši. Sad smo ka penzijoneri u podsavezu. Malo ko nas obadaje, a ne moremo ispast iz tog ranga jer niže nema. Isto da nas je slušat, ima tu šta i za čut. Svak po rič-dvi, Mate i dvi-tri, i mi lipo provedemo veče.

Mate ima hobi gledat stare knjige od prije dvista godina. Naravno, to su crkvene knjige jer su svećenici jedini, uz časne iznimke, i bili pismeni. Bijo san sav sritan kad je u prvoj polovici 19. stoljeća naša i neke moje pra pradidove. Lipo je to kad znaš da nisi ripa bez korena. Šteta šta nikog od moji nema u zemljišnim knjigama pod rubrikom "vlasnik". U tim knjigama, pokaziva Mate, župnici su pisali sve bitno, kad si rođen, ćaću, mater, nadimak, a kad čeljade umre, onda stavi od čega je umra i di se kopa.

Tako je u Promini vridni ondašnji župnik bijo posebno ažuran. Nekome bi napisa da je umra od sušice, nekome od ognjice, ka velike fibre. Za jednoga je zapisa ka uzrok smrti lipim slovima "potrba". Pa ti, brajo, pogađaj od čega je umra čovik. Od potrbe. Ništa ist, ništa pit, bolestan, ne moreš radit i gotov si. Ta rič "potrba" počela me lagano progonit. I ode, a još češće u velikim mistima moreš vidit ljude šta kopaju po kontejnerima. Meni je genij taj svećenik šta je u jednoj naizgled priprostoj riči zgusnuo svu tragiku ondašnje radničke i seljačke zbilje. Pa neka neko reče da bez veze iđemo po Poljani, gori doli.

Sveti Josip

Saće skoro i Prvi maja. Kraj svega šta se zbiva u sferi rada, deplasirano bi bilo govoriti o porcijama gra i kobasica. Ako vlast ne more počastit svoje radništvo na taj dan kako dolikuje, barenko pečenom prasetinom ili janjetinom, ne mora ni onim šta imaju u kući svaki dan, a to su gra i kobasica.

Prvi maj je i blagdan svetog Josipa Radnika kojeg je u crkvenu godinu uveo 1955. papa Pio XII. U Evanđelju po Mateju navodi se da je sveti Josip tesar. "Odakle ovom tolika mudrost i čudesna moć? Zar on nije tesarov sin ?" (Mt 13,54). Sveti Josip nije posta zaštitnik radnika samo zato šta je bijo tesar, već zbog njegove spremnosti da služi tajni Isusova utjelovljenja i djela otkupljenja. Za svakog od nas rad bi triba bit suradnja s Gospodinom na djelu spasenja. Upravo u tome najveći je uzor sveti Josip. Meni je drago šta on nije ni doministar, ni pročelnik, ni načelnik, on je jednostavno i obično "radnik".

Svi se na taj dan sitimo kolona rudara šta su dijelile život sa zemljinom utrobom. Nisu njima tribala velika higijensko-zaštitna sredstva za kopat u rudniku. Njima je bilo dovoljno saznanje da prehranjuju svoju obitelj kao i sveti Josip, i pri tom se svom puninom svoje duše Bogu mole! Nije zaludu kazano "Ora et labora!".