Šta god san više stariji, više me vuče na ditinjstvo. Sitin se taki stvari šta se nekome pare ka budaleštine, ali su meni slatke uspomene na sirotinju u kojoj san resta i sve ono šta san mora proć da bi normalno stasa ka čovik. Upravo to podsjećanje i spoznaja sadašnjih uvjeta čini stvari zanimljivijim.
Nedavno me pita unučić da kakvi san ja ima mobitel kad san bijo mali. A šta ću reć, moj je bijo bez ekrana s antenon. Ko more ditetu objasnit da toga onda nije bilo i da san ja televiziju, crno-bilu, dobijo u kuću kad san bijo gimnazijalac. To me potaklo, kako bi političari rekli, da cjelovito sagledan povijesni kontekst i rečen koju o mojoj familiji. Kad san ja bijo mulac, mi nismo imali ni kanalizaciju ni zahod. Na stranu se išlo u vrta, di smo sagradili zahod od dasaka na vrhu jedne rupčage. Lipo je bilo kad je bilo lipo vrime, ali tribalo je tamo doć i noću, po kiši, po snigu, po buri. Nije onda baš bilo ni kante za tu namjenu. Sve je bilo ajme majko.
Rusi o svemiru, a mi o zahodu
Kad je pala odluka da se ziđe kanalizacija, jopet san ja nadrlja. Nisan više bijo dite, nega momčić koji je vrlo vješto baratao visokosofisticiranim alatima tipa mašklin, motika, maca, trapanj, ćuskija i škip. Ćaća ćuli kraj mene, a ja kopam. Tako smo došli do prvog normalnog zahoda sa školjkom i vodokotlićon. U vrime kad su Rusi i Amerikanci osvajali svemir, mi smo osvajali ove bazične higijenske standarde. To je bijo malen korak za čovječanstvo, ali veliki korak za moga ćaću. Dugo mi nismo imali ni vodu.
Cili Drniš je ima sistem javnih česma, a bilo je i par familija šta su imale svoje gusterne. Najgore bi bilo kad bi mater prala robu. Te pranje, te ražentavanje. Svaki čas ja san mora sa zalivačon i sićon ić na česmu i nosit vodu. Nikad kraja. I kad bude kraj, kaže stara, ajde zalij vrta. I onda jopet po sto điri na česmu. A šta je najgore, ja san vrta mora i uskopat. Mater je, ka i sve žene, prala na vidru i na daski. Daska drvena, s onom daščicom za držat sapun. Sićan se oni veliki četvrtani Albus sapuna za robu i mirišljavi ki ljubica za lice i ruke. Trošio se od prašaka Plavi radion, Vim za u kužinu, i kasnije Faks. Dosta dugo žene su prale sukance i onu težu robu, deke, kabane i pjumine, ispod Čikolskog mosta. Uzele bi prakljaču pa udri. Prva voda, druga voda, ražentavanje. Ništa ne moraš nosit. Sve Čikola sama učini. Najteže je bilo mokru robu odnit kući.
Meni fali druženje na česmi
Mater se moja znala falit kako je stariju braću i sestre odranila fregajući gospodske kuće. Neš ti rađe, jedanput san komentira. Čula to ona pa dala meni bruškin u ruke. Na, mulac jedan, ajde i ti fregaj. Lako je bilo u kužini, bilo je cimentano, ali tribalo je i sobe ofregat. U njima nije bilo laminata i parketa, nega liša daska. Ajme za rađu. Nije mi više palo na pamet priričit se s materon.
Kupatilo nikad nismo uspili napravit. Pralo se u vidru, a voda se bacala u lavel. Mi muški bi išli leć, a ženske bi se prale u kužini.
Mom je ćaći jedino bijo važan zahod. Odma u šupici uz kućna vrata, unutra ima letriku i moreš sidit kolko te volja. Ma di to ima?
Onda se pročulo da ima kupit mašina za prat robu. Ti ubaciš robu, prašak, a ona onda sama na struju sve opere i raženta. Ti dotle ležiš. Sritna li je mater bila kad je prvu kupila. Sritnija nega za frižider i televizor skupa. Odma je iscipala dasku za pranje u sto komada, a vidro je služilo ka veliki pitar. Sada kad uđeš u robnu kuću, onda je odjel sa praškovima veći nega prvošnji dućani drniški zajno. Praškova za sve vrste robe, omekšivača, za sude, za masnoću, za mašine za sude, patine, kalodonti. Ne znaš sve nabrojit. Koju kartu za zahod kupit, onu lišu ili onu s cvitićima?
Lipo je to kad svega ima. Meni isto fali ono druženje na česmi dok bi čeka da moj sić dođe na red!