Presuda u ime naroda

Stvarno je veljača privrtljiv misec. Jedanput u osnovnoj školi imali smo školski rad "Prosinac u mome kraju". Kako jedna naša nije znala šta je to prosinac, rodijak šta je sidijo blizu nje reče joj da je to misec. Onda je ona lipo napisala kako prosinac naveče svitli na nebu i osvjetljava našu ulicu. Začudila se zašto joj je učiteljica dala jedinicu.

I ovoj našoj veljači, neka je zeru manja od drugih miseci ja bi isto da jedinicu. Ne moreš reć da je ljuti led, a isto je tako da stalno moraš ložit vatru. Niko nadomirit drva. Cili dan moraš ložit. Niko jutro magla u Drnišu spuštala se na cilo polje, pari da smo usrid Londona. Samo su nan falili oni njijovi dupli autobusi. Pope se ja do Kamenjače, a Miljevci okupani suncon, lipi, Promina se vidi ki sa plakata. A sve na kilometar dva puta. Ko zna šta nan more donit vrime za unaprid.

Krivac za sve

Moran se pofalit da je bijo jedan lipi dičinji koncert u Glazbenoj školi u petak, devetoga ovog miseca. U skladu s običajin, bijo je to koncert pod maskama. Dičica su se za čas pritvorila u mace, princeze, kauboje, odrasle dečke, rokere i ko zna šta još, i svojim mamama, tatama, sekama, bakama i ostalome rodu pružili jednu lipu uru radosti svirajući ozbiljnu glazbu. Najvažnije za dičicu da je bilo veselo i da su oni guštali u svemu, a bilo je i lipi pašta i soka. Ža mi je samo šta nije bilo baš publike koja nije u srodstvu s malim izvođačima. Najvažnije je ipak bilo vidit osmijeh na dičjin licima.

Nema mista koje ovih dana nije imalo svoga Krnjevala. Mi smo našeg ispratili u subotu, desetoga od miseca. Uvik bude, ka i svagdi, pitanja o Krnjevalu, ali je najvažnije da se on održi. Oduvik je to bijo "problem" uglavnom grupe entuzijasta, žena i ljudi šta su infišani u svoj grad, svoje misto i jednu lipu tradiciju. Uvik je Krnjeval bijo prilika da se reče i koja rič šta se u normalnim okolnostima ne bi rekla. Dok se sprema, svi pitaju na koga će sličit. Jedni bi da bude ova ili ona ličnost, pa lokalna, pa opće hrvacka. Zapravo, oko nas Krnjevala ima kolko oćeš pa je teško i razabrat. Sićan se ka mulac, kad bi se ko navečer nalijo pa jedva doša do kuće, svi bi sutra rekli da je bij oki Krnjeval. Lipo je to kad imaš nekoga ko je za sve kriv, a narod mu aklamacijom donosi presudu. Možda se kazna ne uklapa u stroge briselske kriterije jer je puno nedemokratska, ali se mora poštivati jer je uvik glas naroda glas Božji.

Meštri Krnjevala

Meštar Krnjevala je oduvik bijo glavni pokretač. Bijo je to davno prije rata šjor Tonći Matić, pa potom Jere Gašpardi, Ivan Šindilj, Damir Puncet, Marko Tepić, Ivan Barišić, a sada je aktualni Nikola Perlić. Uvik Krnje pođe s Kevića strane, pa onda na Poljanu, na suđenje. Ove godine su i drniški glazbari bili vrhunski maskirani, vrhunski su svirali, vrhunski su vođeni. Možda im je pri tome pomogao i dezinficijens u formi lozovače.

Bilo je četrnaest maškaranih grupa, od dičice iz vrtića, priko malih Miljevčana, Prominjana, grupe Bagrakor šta nema veze s Agrokorom, samo se slično zovu, i jedna predivna baletna grupa kakve nema na svitu. Svaka od balerina imala je onaj kotulić od merla i barenko sto kili. Bilo je tu i Japanaca s buba san kostimima a mala dičica dobila su skromne poklone. Meni su bile lipe fritule šta ih je prodava vridni miljevački Karitas. Daš kuna kolko moš, a dobiješ punu gamelu fritula. Još da je bijo koji bićerin, lipo. Najbolje grupe su i nagrađene.

Ono najvažnije skoro da san pribacijo. Ove godine naš je Krnje bijo Zmaj Požarević šta je cilo lito riga vatru po Promini i još na puno mista. Nek svi znadu, pritijo je i selu i gradu. Lipo je figura sve do momenta dok ga uz odobravanje puka plameni jezici nisu odnili u zapjenušenu Čikolu. Jedino naš Krnje ima privilegiju da se u smrtnom času sjedinjuje s lipotom Čikole, Gradine i Kanjona. Odnila ga bujica, moćna i čista, a Promina neka sada u svom miru blista.