Priča o jednoj razglednici

Šta ti je život! Nekad je dovoljna sitnica, naizgled detalj, pa da te vrati u ditinjstvo, da te vrati u neka slatka vrimena dječaštva, rane mladosti, kad si bijo sirotinja ali toga nisi ni bijo svjestan. Smatra si da je to normalno stanje stvari. Upravo ti detalji znaju pokazati da uvik ima ljudi s kojima si dilijo svakodnevicu, s kojima si dilijo lipu rič, zanimljivu misao i nadasve ljubav za podneblje i kraj u kojem smo odrastali.

Kako san oša u penziju ima više od dvi godine, riđe oden u Šibenik. Svratimo Parona i ja u one velike robne kuće i ne pada nan na pamet otić u centar, nako lagano prošetat, popit koju kavicu ili izist štogod ki u Ljubića u ‘Čikole’.

Radio san lipi dvacet godina u Šibeniku. Susreo san tu dosta svita, pravi ljudi, s mnogima san zna podilit megdan da di je lipše, u Drnišu ili u Šibeniku. Tako smo, družeći se, upoznali i razmjenjivali ideje, znali bi dikoda šta i zapisat kako ne bi zaborav prikrijo male ljude šta čine šug od života. Tako san zna često se srest s profešurom Zlatkom Jurićem, vrsnim poznavaocem šibenske sportske povijesti.

On je volijo uvik prida mnom iz Drniša reć da je on iz Šibenika, a ja bi ga volijo uvik sitit da je on ipak iz Dubravica. Kako je vodijo lipu emisiju o povijesti sporta u Županiji, bijo san mu i ja jedanput gost s grupon mojih Drnišana. Naprosto, profa je bijo po mojim visoko sofisticiranim drniškim kriterijima, pravi čovik, skoro pa ljudina. I onda, reka san, penzija, pa odeš ća, pa se ritko viđaš, pa jedan detalj s kojin san i poče ovu štoriju. Nikidan nosi meni Parona iz sandučića jednu lipu razglednicu. Ma ko to tebi piše ? Uzmen ja u ruke, a ono razglednica iz Šibenika. Naprid osan sličica, a straga tekst, vrlo inventivan: Pozdrav iz Velikog grada od Zlatka (profa) da nas ne zaboraviš ! Taka me je s otin pravo u srce. Moje tipično široko srce drniško sposobno je primiti sve lipo iz velikih mista, makar smo mi vako malešni.

Moj mali svemir

Zna san da je čovik, ali vako me je baš taka i vratijo u ditinjstvo. Ja san ka mulac skuplja razglednice. Nigdi nisan maka dalje Siverića, Ružića i dvaput u Šibenik, ali svejedno san ima u svojoj kolekciji skoro pa cili svit. Ima san sve evropske metropole i još puno drugih gradova. Ti si moga na tom papiru i tim slikama vidit koja je zemlja bogata, a di se puno skromnije živi. Bilo je onih stranskih razglednica malo većeg formata, bilo je i okruglih, ima san i crno bilih. Skoro cili svit u jednoj lipoj drvenoj kašetici. Znali smo među sobom i minjat duple. Kad bi proćita koji lipi roman, zna bi uzet razglednice iz tih gradova i imat zemljopis uživo. Od svega mi je najdraže sada da Drniš ima svoje razglednice, a za Dubravice ne znan da imaju svoju. Znalo je bit i lipih tekstova na razglednicama, znalo je tu biti lipih dirljivih drama, znalo je bit i tuge.

Jedan je moj kolega dobijo razglednicu bez riči, samo s otiskom od šminke. Svaka od tih razglednica čvrst je dokaz da je u tom trenu neko mislijo na te i uputijo ti lipu rič. Ja san upozna cilu Evropu po razglednicama i po romanima. Jedino šta sada znadem otić dikod i do Splita i Knina, Oklaja ili Kistanja. Moj mali svemir biva sve manji kako godine iđu. Ova lipa razglednica šta san je dobijo od dragog profe samo je znak da nisan uzalud iša u Šibenik. Za mnom je osta ljudski trag kako i dolikuje jednom Drnišancu. Za pasom neće ostat niti kost.

Obeća san sebi da ću drugi put Paronu ostavit u dućanima, a ja ću učinit đir Kalelargom do Katedrale i onda produžit u Dolac. Vratiću se jopet priko Gorice, proć kraj Aline butige s kipovima i onda u Gornjoj Kalelargi popit kavicu. Uvik tute moreš vidit lipa svita, poznata svita, sportaša, pivačica i pivača, glumaca, novinara. Po govoru lako poznan naš plemeniti izričaj vlaški, a poznan i bodulce. I onda kad sve zbrojin i oduzmen, vidin da nisan u vitar bacijo onih dvacet godina šta san bijo tute. Još san zavolijo i Šibenik, skoro ka i Drniš. Zato mi je drago šta mi se javijo profa Zlatko. Nisan ih ja zaboravijo, a vidin, ni oni mene !