Mala je nezgodacija šta je danas dvacet i deveti dvanajsti, šta je proša Božić, ali nisu nikako zastarile moje najlipše želje svim čitateljicama i čitateljin da in Bog najprvo da puno zdravlja, njima i njijovim najmilijin, puno mira u društvu, u svitu, ali najprvo u njijovim srcima. Kad san bijo mlađi, to mi je zvučalo ka fraza. Sada, kad vidin da su godine došle i prošle, vidin da je najvažnije imati mir u samon sebi. Kad živiš sa ženon koju voliš, kad imaš dicu koja su zdrava i rade, kad doživiš sriću unučeta, onda uvik zafališ Bogu šta je bijo milostiv pa ti to sve podarijo, ali i samome sebi šta si se trudijo skupa sa ženon stvorit ljude i odgojit ljude.
Ako ti ko i učini na ža, oprosti mu, more bit da ne zna šta radi. Šta su puste škandale i muke pravili Isusu Kristu, pa opet je smoga snage oprostit neprijateljin svojin. Zato mi je drag Božić ka blagdan. Njegovo lice ka ditešca, svitlo, u tamnoj štalici, ka putokaz je našin dušama da i mi težimo dobroti, ljudskosti, pomaganju drugin ljudima.
Sa praznin džepovima
Ja nikad neću zaboravit situaciju kad san bijo prognanik. Doša san u Split sa praznin džepovima i bez išta. Odma su se našli ljudi koji su otvorili svoje ormare i rekli: Evo, uzmi šta ti triba ! Neka su in blagoslovljeni njijovi puti. Taki čovik ni ne mora se molit. On svoju viru živi. Meni je zanimljiva jedna stara izreka: Biće nan lipo ki na Božić ! Zašto je to uvik lipo na Božić, i zašto je bogata trpeza? Meni je to lako reć jer san naresta u sirotinji, spiza skromna da ne more bit skromnija. Nije da se šparalo, nega jednostavno, nije se moglo. Onda bi polako doša Božić. To je jedini rođendan koji se slavijo bez zadrške, puna srca. Zato je i blagdanski stol bijo bogat. Kad god se sitin ti mirisa, odma mi bude lipo. Kuća bi mirisala tamjanom, a ručak bi poče s juhon s rižin. Riži su bili s durelima, malo gušći kako smo svi u kući volili. Onda bi poslin toga došli arambašići. Mater je imala jedan dugi starinski pijet od keramike samo za tu namjenu, lipo bi ih posložila, u jedan ćošak stavila bi suve kuvane prasetine i malo pokrila kiselin kupuson. Meso u arambašićima je bilo juneće, mišano s prasetinom.To je bila čista simfonija mirisa i okusa kakva se nikad ne može više osjetiti. Na stolu je bijo i dvolitraš s crnin vinon, dobro olađenin pa bi se na bocunu odma uvatila para. Ćaća je, naravno, prvi liva i onda bi vino zaklokoćalo niz široki otvor bocuna. U čašu bi obavezno, kad su blagdani, stavijo i feticu limuna. To je davalo svečani mot. Vino smo trošili i mi mlađi, samo u formi bevande. Sve to šta smo pojili, bijo je samo uvod. Glavna je ipak bila tuka.
Tuka bi mirišala...
Dok bi mi ili arambašiće, tuka bi mirišala iz špakera. Kad bi mater složila komade tuke na gvantijeru, mi bi se svi zagledali u nju ka u najlipšu ikebanu. Pečeni kumpiri bili su ki cukar. Lipo pečeni, bogat okus, a mesa ki drva. Uz tuku jedina salata šta je išla bila je zelena ricasta zimska. Kad bi mi sve to satrali, došli bi na red kolači. Nisu se onda pravili pusti kolači ka sad. Kolači su bili samo štruce, jedne orahnjača, druge s marmeladon. Mater bi ih napravila dan ranije, a ti ih gledaš a ne smiš ih taknit. Zato bi ja sve nadomirijo poslin ručka. Naravno, tu je išla i kava u velikoj kogumi, pržena u vlastiton bruštulinu. Ćaća bi uz orahnjaču, da dade malo svečaniji ton, uvik nače i bocu prošeka šta bi je čuva za taj dan. Nisan virova da nako slatko i fino piće more smantat čovika ka šta je mene kad san ga prvi put prova. Takav banket nismo mogli češće priređivat. Mater je to opravdavala mudron izrekon: Ta Božić je samo jedanput u godini! I bila je u pravu.Možda su upravo te situacije u kojima smo odrastali, ali uvik zajno, ka obitelj, pomogle da iz potribe, iz neimaštine, izađemo svi čista obraza, ka ljudi i ka osobe. Mater je isto tako znala reći: Nemoj dite da narod za tobon loše govori! Znaj da si onda nešto loše učinijo. Kroz te nježine riči razumijo san zašto je onako smjerno štovala ono dražesno lice iz Betlehemske štalice !