StoryEditorOCM
KolumneDrniški amarcord

Prvi duvan i prva bevanda

9. listopada 2017. - 10:54

Lipo je kad čovik vako pomalo piše i onda po svon guštu čuva od zaborava neke lipe stvari koje bi se nako, bez pisanja, i zaboravile. Nisu bez veze još stari Rimljani rekli. "Karta kanta, papir govori." Šta si zapisa, to ti je i bilo. Zato ja volin zapisati ono šta ne pišu povjesničari i slični naučnici. Oni u svojin študijan uvik zaboravu malog čovika, onoga šta se za nj ni ne zna osim kad triba radit i ratovat.

Evo, nek se sad ovi tren svak od vas siti društva s kojin je resta i bijo dobar, pa će vidit da ih je pola i zaboravijo, a nekin se ne more njanci imena sitit. A š njima je resta, š njima je zapalijo prvi duvan, popijo skrivećki prvu bevandu. Onda vidiš da su mnogi pomrli, neki stradali, neki se bavili školon, a neke je život naprosto zaobiša. Eto, to ti je to!

 

U svem tom druženju postojala su neka pravila, neki rituali. Moja klapa je redovito išla na jednu prekrasnu uzvisinu na Moseću, jednu livadu šta se zvala Vickuša. Kraj one prve prave okuke kad se izlazi iz Drniša prema Šibeniku, produži se u brdo priko pruge. Par stotina metara ljutog krša i ti si na Vickuši. Kad se zatrčeš, kao da potmulo ječi praznina ispod nje. Ostaneš zapanjen lipotom pogleda, i onda malo zastaneš gledajući. Manirom dostojnom jednog Napoleona, gledaš svit pod sobom i u tišini se diviš. Jedino se usput začuje krik orla kog smo uznemirili u njegovu carstvu i zvuk parne lokomotive koja se stenjući i pušući uspinjala uz Moseć. Tu bi zaigrali nogomet i igralo bi se do iznemoglosti ili do prvog sumraka. Onda bi u kuglicama od hrastovih babuški potegli koji dim od suvog lišća, a hrabriji bi usuli i sadržaj cigarete.

Bili smo tu sami, bez starijih, osjećali smo se muškićima, odraslima. Gotovo da pamtim svaki kamen na stazi kojom smo se mukotrpno penjali. Sve, baš sve je tada bilo avantura. I taj uspon, i nogomet i promatranje kako lokomotiva gazi malu kovanicu na pruzi i od nje čini bilu fresku. Ta nas je panorama nepovratno opila, i danas kad se nađemo, pričamo o njoj. Koliko li je samo mudrih misli palo dok bi išli gore, Bože, Bože! Čini mi se da je iz tog društva ipak nestalo previše njih.

Od tog Guvna, te okuke, ispod pruge, bijo je bili put, prečica za karove šta su iz Žitnića išli u polje, na svoje livade i njive. Sada se to ni ne vidi, a mi smo se znali tuda utrkivat. Po obroncima gaja volijo san brat kovilje. Tanke male dlakave stabljike, kad ih nabereš, dobiješ nježnu paperjastu četku. Ako je baciš uvis, ona se preokrene i pane na onaj čvršći dio. Ma šta loše napravijo, kad bi donijo materi kovilje, ona bi bila, kako se to sada hrvatski reče, hepi. Pogled s Moseća nudijo je još jednu prednost. Moga si vidit sve šta se u polju zbiva. Bili smo tako i svjedoci mnogih romantičnih šetnji koje su u konačnici rezultirale i brakovima.

 

Sad je i Vickuša zarasla. Teško se može do nje. Kad ponekad zastanem uz prugu, prostruji mi pred očima sjećanje na kolonu momčića šta su veselo kročili stazom i jedva čekali dosegnuti nebo. Tako nam se činila Vickuša, tako nam se činijo Moseć. Uhvati čovika lagana tuga kad se siti svih onih iz te kolone kojih više nema. Zato ću ponovit, lipo je kad čovik ponešto i zapiše. Svi mi imamo svoje Vickuše, svoje Dulibe, svoje Lokve, svoje Puvarine, svi mi imamo neke staze uz koje smo prosipali osmijeh i želju za životom. Vidiš onda da je život prekratak a da bi ga trošili na ljutnju, na nervozu, na neke ružne stvari. Valja se sitit onih kojih nema, a skupa smo sanjali, skupa čekali i nadali se. Nadali se ljubavi, djeci, radosti života. Neki su to dosegli, a nekima samo mali humak svjedoči kako su od mnogih nada ostala samo sjećanja.

25. studeni 2024 19:17