StoryEditorOCM
KolumneGOVOREĆI OTVORENO

Šibeniku na ponos i diku

7. kolovoza 2018. - 10:37

Šta triba radit u životu? Ono u čemu imaš tradiciju, šta ti je radija ćaća, mater, dida, baba, svi tvoji otkad znaju za sebe. Pleti kotac ko i otac, reka bi naš svit. Triba nudit ono šta je naše, autohtono, ono šta niko drugi nema i šta nigdi drugo ne uspijeva, nego samo ode kod nas. Rećemo, pivu? Jel vi to mene zezate? Ne izgleda vam baš nešto šta bi uspilo? Pa, di ćeš pivu, sinko, pa nismo mi ode ni Nijemci, ni Belgijanci, ovo je vinski i vinarski kraj od davnine. Sve znaju oni koji ne uspijevaju!


Skoči pa plivaj


Vjerojatno su to od svih oko sebe slušali junaci naše ovotjedne priče, Antoni Stojanović i Filip Plavčić, još dok su ostavljali poslove koje su radili i za koje su se školovali i formalno obrazovali, jedan kao građevinar, drugi kao fizičar. Prvi je radija u projektnom uredu u Šibeniku, drugi u Hidrografskom institutu u Splitu.

A onda su otišli u privatno poduzetništvo, u onaj čudesni zov koji je Antoni lakonski objasnio jednom rečenicom "San je uvik bija imat nešto svoje". A to nešto svoje ispala je – pivovara. I pravljenje piva, o čemu formalno nisu znali ništa, jer za to u nas nije bilo škole ni diplome. Nego su se neformalno obrazovali preko interneta, YouTubea i metodom pokušaja i pogreške došli do nečega što se zove prvo pravo šibensko pivo. I na koje čovik stvarno može bit ponosan kad ga vidi na šanku. Koja je to dragocjena škola, koje neponovljivo iskustvo. Takva se diploma ne može kupiti nigdje, niti steć onako ofrlje. Pa se s njom negdi uvalit. Nego, skoči u nepoznato, pa plivaj. I šta ti Bog da... Nekad je more mirno, al nekad je olujno. I bolje ti je ne ulazit u vodu. Al moraš, jer triba i oti dan priživit.

Koja je pouka? Masu ih je. Prva je, recimo, da YouTube ne služi samo za slušat pismice. Nego da se na njemu mogu i ozbiljne stvari naučit. Druga je, recimo, da vam hobi može postat i posal. A generalno, jedna je pouka uvik ista, a glasi – nikad ne odustajte od svojih snova.


Svi imaju šansu


I Luki Modriću su govorili da je mal i slabašan, nikad ništa od njega, a on se sad iz Rusije vratio sa Zlatnom loptom, najboljeg igrača svita. Dečki i cure iz Šibenske pivovare danas proizvode ili mogu proizvest 50-ak tisuća litara piva godišnje, Vedran i Luka Škugor tek nešto manje, a svi skupa imaju vrhunske tržišne proizvode. Sebi i Šibeniku na ponos i diku. Sami su sebi stvorili budućnost i radna mjesta. Uspjeli su i uspijevaju, svemu usprkos. Osim tržištu. Ono je za njih. A tržište nije briga što drugi govore, važno je jedino da im se njihova piva sviđa. I da su je spremni platit. Stvar je, na koncu konca, jednostavna. Triba imat tržište i bit na njemu dobar, ravan najboljima. I to svaki dan iznova.

Sjajno je imat takvu prigodu gledat kako šibenski kapitalizam raste – naizgled – ni iz čega i usprkos svemu i daje svoje prve plodove. Ne bojeći se ni novog ni izazova, ne slušajući nikoga, nego samo slideći svoju zvizdu. Jer, uvik je stvar samo u ljudima. Neki mogu, neki ne mogu, ali važno je da svi imaju šansu. I da im nitko nije kriv osim oni sami sebi. Pa uspili, ne uspili...

22. studeni 2024 07:56