Sićanje na špaleticu

Evo, već danima vrućo, ispopodne se uzgrmi, zacrni nebo, sve tutnji i eto ti kiše. Srića naša da smo nauzgor pa nema poplava. Potoci se slivaju nizbrdo i za po ure sve stane. Samo zrak, ki da ga je opralo, daje friškinom. I tako red vlage, red topline, još malo pa ćemo umisto koštela gojit mango i banane. Kada i vrime zna bit berekin. Uglavnom ove grmljavinske pljuskove, kaže prognoza, baci u zaleđe, pa onda uvik mi dobijemo po kapelinu. Zna digdi bit i krupe pa bude ajme.

Meni je ova druga pola osmog miseca puno draga. Ima četrdeset godina da san se vinča. Kako san onda šesan bijo, a nu sad. Udupla kile, udupla tlak, izvršijo ugradnju stentova. Srića da parona pazi šta ću ist i pit. Ja baš vako penšan sam sa sobon.

Ranije su mlade za udaju morale znat i kuvat i sve u kući, a mi muški smo glumili face. Tako san i ja glumijo facu dok me mater nije uvatila kako sam patinan postole. Tako smo, teke po teke, dikod popuštin ja, češće ona, uvatili lipe godine skupa. Sve se radilo zajno. Reka san vam, mi smo zajno cilo prvenstvo u Rusiji gledali i zajno sucima spominjali šta in je tribalo spomenit.

Pari Monmartr

Četrnajstog osmog, nisan to spominja, bijo je koncert našog Puhačkog orkestra. Malo su se kadrovski reekipirali, ali zvuk je osta isti, svitski. Sviraju lipo, zaneseno, guštaju u svojoj rađi. Bilo je puno svita, puno i naši iz Zagreba šta se dođu išfogat na dopust.

Ambijent lip, puna Poljana, ženske stavile najlipše vešte, kotule i bljuze, ima šminke, ima braćoleta i lipi takića, pari se da šetaš na Monmartru. Da je to mome ćaći vidit, ne bi ništa pripozna. Još da čuje, ko god mi se javi reče "Gospodine". Kako san daleko dotra. Sutradan je na iston mistu, na Stubištu, svira Tamburaški orkestar Drniš šta ga vodi Milka Tomić. O njima je uvik bilo lako pisat. Ono lipo šta si pisa lani, prepišeš i ove godine jer su oni uvik odlični.

O Svetom Roku sve san reka prošle nedilje. Samo dan pauze od Svetog Roka i eto nam Sajma pršuta. Meni je drago šta su ga primistili u centar Grada, na Poljanu. Poljana je inače oduvik bila misto di su se odvijali svi bitni događaji. Ja se uvik u takin prigodan sitin pršuta u svojoj familiji. Nisu nam ravni nikakvi gastronomi ili ugostitelji. Znamo o njemu sve, o kezmadi, solenju, pizavanju, sušenju, ma sve.

Ništa bez pršuta

Mi smo isto držali prasad i spremali pršute. Ne pantin da smo ijednog izrizali i pojili mi u kući. Uvik se on čuva dok ne dozori i onda bi mater sridon na pijeci ošla i prodala ih. Uvik se nešto tribalo drugo kupit za šta nije bilo novaca nego eto tako, prodajom pršuta. Jedne godine ćaća se umilostivijo pa je nače špaleticu od manjeg praseta. Kako san je ćuća, ki Kiki bonbone, samo šta je ukus bijo lipši.

Pršut je ode lipo prikazan u Muzeju na izložbi, cila njegova povijest još od rimskih vrimena. On nas prati cili život ka najvjerniji prijatelj. Kad se zaručivaš ili ženiš, moran spomenit i udaješ, uvik bude pršuta. Neš dušmana počastit pršutom, ma prijatelja. Kad se rodi dite, jopet pršut i tako dalje, uvik je temelj pršut. Kad je meni umrla mater, poslin sahrane bila je sedmina. Jedan moj rodijak, poslin pete bevande reče: Svaka ti čast, poštova si mater svoju. Nisi špara pršuta danas! Naravno da san se složijo š njin.

Izgušta se dosta svit na sajmu, fetica ode, fetica onde, korica kruva, pa dobro. Bilo je i vina, sve drniško. Prvu veče piva je Goran Karan. Gricule su mi išle kad je zapiva "Nesum dorma". Sutra jopet veselo, KUD-ovi, pivač Ante Skelin, sastav Dernish Jam. U ponediljak naveče u Svetog Roka klarinet i klavir. Lipo je meni rekla jedna gospoja iz Zagreba: Joj kak je fino tu kod vas! Bila je u pravu sto posto!