Šug života

Danas je sto pedeseti put da se mi vako lipo čujemo i ljudikamo o svemu i svačemu. Nisan moga virovat da čovik, metimo reć, ka ja, iz Drniša, šta je malo di i iša, teke po teke upozna dosta svita u Šibeniku. Uvik san se rado družijo s običnin sviton, malin ljudima, šta su radili i borili se da in dica završu školu, da in bude bolje nego njima. Valjda je to prirodno nastojanje čovika. Ako i nisu ostale palače za ljudima, ostala su dica, ostali su ljudi. Nema dugo, bijo san u sprovodu dragog čovika, Rate Radovčića. Bijo je dugo godina voditelj hotela Krka na obali, u ono vrime kad je bilo in ić u hotel i kad je taj hotel bijo bitna odrednica šibenskog turizma koji je tek nastaja i formira se.

Spiza i zafrkancija

Svi ti ljudi, stari ugostitelji nisu nikada pitali za radno vrime, njima je glavna nagrada bilo zadovoljstvo gosta i njijov ponovni dolazak. Sam san se puno puta osvidočijo, Rato nikad nije bijo klasični direktor, zapovidnik.. Kad šta zaškripi, on uskače i radi. I sve šta radi, radi s gušton. On je pripadnik te stare školovane ugostiteljske generacije u kojoj nisu bili ljudi šta su zabasali u to, nega ugostitelji po motu, sad se reče po vokaciji. I kad je mora ić u penziju, kad je zatvoren otel, bilo mu je teško, ne zbog plaće. Zna bi reć: Je li grijota da naki biser stoji zatvoren?!
Često smo se viđali. Znali bi otić na improvizirane marende u Alpe. Tu bi u neformalnom druženju guštali u spizi i laganoj zafrkanciji. Tu san najbolje osjetijo da između mali ljudi u Drnišu i u Šibeniku ni nema razlike. Njijov moto nisu epohalne mijene na općem planu. Njima je stalo do zdravlja dice, i ako se može, do kojeg lipog gavunića za marendu. Zato mi je bilo, ka prijatelju i čoviku ža i teško kad san na Kvanju vidijo skoro cilu priostalu generaciju starih ugostitelja, onih šta su udarali temelje ovog sadašnjeg turističkog buma. Prvi do kapse bio je njegov sin, školovan čovik i pravi čovik. Živijo je s ćaćon, dikod bi se i pokarali, ka ćaća i sin, ali za ručak to bi bi već bila prošlost. Uvik je drkća nad ćaćinin zdravljem, a ni sam nije bijo bez problema. Tužna je to slika kad sin ispraća oca šta ga je volijo, šta ga je obožava.. Neće više bit dogovora o sitnicama šta život znače, o malin marendama, gradelavanju, o životnim snovima. Sinov pogled bijo je izgubljen. I ja san, doduše davno, proša isto iskustvo. Tad san svatijo i često ponavljan: Ćaća se ima samo jedan i kad ga izgubiš, ti si nepovratno siroče!

Sve više stranac

Tako se desi jedna smrt, pa druga, pa u Šibeniku, pa u Drnišu, i onda najedanput shvatiš, sve je manje ljudi koje znaš, koji su tvoje društvo, tvoji prijatelji. Sve je manje onih s kojima diliš slične poglede na svit, na rađu, na pristup životu. Vidiš da sve bolje upoznaješ vlastitu ženu, jer jedino je ona stalno uza te. Kad se sitin one generacije iz mladosti, kolko nas ima. Sve se razasulo kojekuda ki sime od maslačka. Kad kome od njih pošaljem čestitku za blagdane, oni tužno uzvraćaju. Fala ti, još si jedino ti iz naše generacije šta me se sitiš. A ima među nami i profešura, ižinjera, doktura razne vrste, stručnjaka. Jedino san ja osta obični Drnišanac šta se voli družit s običnin ljudin ka šta je bijo i moj ćaća mlinar, zato šta oni činu šug života. I ono temeljno, kako god je sve manje svita koji mene zna i koje ja znan, ja se osjećan sve više stranac u životu. Stasale su nove generacije za koje si ti već relikt. One za koje si ti barba i šjor. Lipo je da imaju rišpet, ali to nikako ne umanjuje činjenicu da smo mi stari sve usamljeniji. Zato mi je bilo drago šta san na Ratinu sprovodu vidijo puno običnog dragog svita, među kojima nikad nisan bijo stranac. I tako naše sto pedeseto javljanje u našin dragin novinan završavamo ovin tužnin činjenican. Valjda je život i komponiran tako, red tuge, red radosti. I jedno i drugo valja znati ljudski nositi.