Sve je cinje, ali...

Uvik nekako u dvanajstom misecu počnu rasprodaje po dućanima i robnin kućama. Meni nikako nije jasno kako najenput more bit nešto cinje tricet ili četrdeset posto, a da firma ima računa. Onda je ona startna cijena bila velka priko mire. Meni su dražesni oglasi o popustu na nove aute, pa umisto sto pedeset iljada ti platiš stočetrdeset iljada. I ti sav sritan, ušpara si deset iljada.

Onda mobilja ima isto velike popuste. To mogu i moraju kupovat samo mladenci. Ja san šta se toga tiče ki ćaća mi. On je kupijo sobu 1956. i ona je nadživila i njega i mater. Meni je ža šta nema popusta na manistru i slične stvari. Nama je muka u Drnišu šta živimo s neruke. Oglase popust u robnim kućama u Šibeniku i dok ja dođen do doli i nazad, potrošin više nega je popust. Još nek parona vidi kakvu bljuzu il kotulić, nastrada takujin. Onda prođe Nova godina, a trgovci jopet oglase da je još cinje. Jopet stvari koje nit ću uzimat nit mi tribaju.

Konšerva rifužo

Kako sad usporedit trgovinu kad sam ja bijo mulac i sada? Mi u Drnišu još nemamo nako velike robne kuće ka Šibenik di imaš i spizu, postole, robu svake vrste, sportske stvari, bilu tehniku, ma sve.

Kad bi me mater poslala u dućan štogod kupiti, onda bi bijo prisritan. Kad si iša u dućan, reka bi "Iđen u Drniš" ka da je meni kuća u drugoj hemisferi, a ne osamsto metara od dućana. Obično bi kupova pet dinara konšerve i manistru. Za nju mi je stara uvik dala uzorak da ne bi falijo. Konšerva se prodavala rifužo iz velikih važa. Žlicom bi se stavila na masnu kartu u koju bi se motala. Kako bi lipo mirišala, divota jedna. Obavezno bi zeru poliza do kuće. Nekad bi zna namjerno štogod i nekupit samo da me mater jopet pošalje.

Onda su skoro svi ljudi s ruba grada držali kokoši i prasad, tako i moji. Moj je zadatak bijo pratiti kad će u dućan doći mekinje kao bitna stvar za uzgoj beštija. Kako je uvik bila kriza i nestašica od nečega, tako i od mekinja. Tako smo morali čekati brojeve o redu prispjeća i onda bi se vriće tako dobile. Znan da san nekoliko puta kasnijo i u školu jer san "čeka" mekinje. Još se sićan u dućanima blagajnica i blagajna. To su bile one starinske na kurblu šta se vrtila za svaki račun i lagano bi zazvonila kad zgotovi. Blagajnice su uvik imale ozbiljan mot ki da su u Pentagonu.

'Joso, zapiši'

Sirotinja je i u dućanima kupovala na povjerenje. Po principu "Joso, zapiši", Joso bi zapisa i onda bi čovik lipo platijo jedanput misečno. Meni su zlata vridili ljudi u dućanima građevinskog materijala kad san poče ziđat kuću. Trgovci su znali sve mušterije, mušterije su znale sve trgovce. Ja san uvik bijo infišan u knjige pa bi ćulijo u knjižari koju je vodijo Ratko Stipić. Ima je nos za modernu i aktualnu knjigu. Jopet mi nije jasno, onda smo svi kupovali knjige, i imućni i sirotinja, sad svi oće sve mukte. Ratko je posta čuven po pitanju za školske knjige, jel to za peti a ili peti b, i jel za prvu il za drugu smjenu. Sad imaš elektronske knjige.

Čitaš na struju. Šta je to ižinjalo. U ovo malo vika nisan moga virovat kako se minja civilizacija. Spominjen pisaću mašinu, a dica se čude. Pitaju, kakav je bijo toner i printer. Mi smo ka činovnici razmnožavali materijale na geštetner s vlažnih matrica i bojom iz tube. Upališ ga, a on se vrti ki na centrifugu. Onda došle strujne pisaće, pa onda računala.. Dok san ja proša cili taj slijed ima san muke. Uvik uči isponove. Sadašnja dica lajkaju i tipkaju čin se rode. Ja san prvi mobitel ima s velikon antenom ki bivši policijski voki toki. Sada moj mali ima ki kartina, slika slike, ima sve živo u njemu.

Sve je to lipo imat. Meni isto fali ona dražest čekanja bona za mekinje, ćakule u redu, fali mi onaj slasni miris tek otvorenog važa konšerve. Fali mi Ratkova zafrkancija. Fali mi ona trgovina koja je imala malo artikala, ali puno duše.