Sve je više ruševina

Lipi sedamnaest dana je od Nove godine. Iđe vrime ki manito. Pari da smo se uobročili u cikluse pa se oni minjaju svako malo. Ja bi prije dok san radijo uvik uze dopust u zimu. Kako san mora vozit u Šibenik, bijo me stra poledice i nevrimena. Onda kad iđeš iston cestom nediljno najmanje deset puta, kala ti i oprez i pažnja. Dovoljna je sekunda pa da sletiš. Uvik se trevi i oni šta luduju i šta dižu sridnji prst za pozdrav kad voziš nalagano u skladu sa znakovima. Meni su na živce jedino išli furešti kad bi vozili priko Moseća. Panorama predivna, oni iđu polako, uživaju ljudi, zato su i došli. Iza njizi mi u koloni. Da je bilo snimit kolko puta smo in spomenili i ćaću i mater. U Šibenik, kad dođeš, diš parkirat? Moraš na parking di se plaća. Zato je meni Drniš ka malo misto drag. Ne moraš niti palit auto dok si u Gradu. Sve ti je ciko. Ima parkinga, sve ti je blizu. Što je najvažnije, još uvik se parking ne plaća.

Dernis i vrta

U malon mistu sve se brže i sazna. Ako se ko naglas malo jače opsuje, čuje se do po mista. Ja bi puka ka čvrčak da liti moran prolaziti kroz nake kolone stranaca ka u Šibeniku. Dikod kad i oden doli, kad sretnen koga poznatoga, sav se razveselin, ki da smo se našli u stranom svitu pa mi je on komadić Domovine. Kad već vako falin Drniš, moran spomenit još jednu stvar. To je njegovo ime. Kažu neki da su mu Turci dali to ime. Ime Dernis spominje se 1494. godine vezano uz prodaju jednog vrtla čoviku šta se zva Petar Vučedolović iz Petrova Polja kod Drniša. Kako su Turci ode došli tek 1522. godine, očito da oni nisu dali ime Drnišu dvacet i osan godina ranije. Nisu to napravili, šta neki reču, niti Perzijanci. Kad će se to točno utvrditi ko je kum i ko je da ime, more bit da nađu naši muzealci i arheolozi. Ja san zadovoljan našom starosti, jer sumnjan da i u Ameriki, neka je nolika, ima vako stari mista. Bože moj, da mi je samo znat ko je nazad trista godina sta u mom vrtlu i kopa verzin i kumpire. Spasijo bi se. Mi i inače kad govorimo o starim vrimenima, uvik govorimo o vođama, knezovima, kraljevima, pašama i agama. Niko da spomene jadnu raju šta je trpila njijove zulume i riljala za njizi. Dobro je reka Mažuranić, što je raja kriva, kriva je što je živa. Tako su prolazila ta stoljeća, minjali se Mlečani i Turci, a raja uvik radila i mučala. Meni ni CSI New York neće pomoć nać ko mi je kopa vrta.

Glazbena škola

Sad u trećom misecu biće jedna lipa i kulturna obljetnica, sedandeset godina da je u Drnišu osnovana Glazbena škola. Bilo je malo muke uvjeriti odgovorne te 1949. godine da je potrebna Muzička škola, ali se uspilo. Do dan danas to je škola na koju smo se navikli i bez koje ne more proć niti jedan važan događaj, bijo vesel ili tužan. Ima puno čeljadi iz škole šta su glazbu odabrali ka struku i sada ka profešuri rade po ciloj Hrvackoj. Prva direktorica bila je Zlatana Milić Štrkalj, pa Petar Škarica, Niko Skelin, Milka Tomić, Antonija Matić, a sad je ravnateljica Ines Topić. Svi glazbenici, svi iz struke. Lipo je znat da su u novoj zgradi od 2002. godine da je to divota jedna. Uvik spremu lipi koncerata i život u ovom mistu iz kojeg se ne vidi more, čine puno lipšim.
Sad se škola zove po Krsti Odaku, rodom Siverćancu, opet velikanu glazbe iz ovog kraja. Ja ću i dalje šetat svaki dan po Gradu u kome znadem svaku kuću, reka bi skoro i svu čeljad. Sitin se di je prije bijo gaj, di je bila pojata il guvno, di štala, di su ljudi karove držali. Sve su to sada kuće, a ima sve više i ruševina. Najlipše se to spozna navečer. Oko tebe bura, ti se šćućurijo u vjetrovci, a bura mlati, udaraju grilje i okna na kućama u kojima nikog nema, i u kojima promaja zvižduka svoju tužnu elegiju. Znaš ljude koji su tu nekada živili, ka i svi mi, nadali se životu, sanjarili o ljubavi, o dici, obitelji, o lipom danu i toplom kruvu. Sve je to vrime uništilo, ljude razasulo.