Svitlo koje liči ožiljke

Jedanput davno napisa san kako vrime jedino stalno radi i nema pauzu, ni za marendu, ni za ručak. Dvacet četri ure ono radi svoju rađu, od dice čini momke, od momaka odrasle ljude.

Neko je reka da je vrime i život ista stvar. Onda ti odrasli ljudi počnu pomalo bit stari ljudi, pojave se bore, one su najbolji ožiljci života. I kad ostariš, kad više i ne brojiš žuljeve i bore šta ih je život ostavijo na licu, vidiš da si se prominijo, posta si skroz drugi čovik. Je li i bolji, to mogu reć oni oko tebe. A jesi li bolji i po svom guštu?

Najlipše vrime za dobit odgovor je upravo sad, prid Božić. Da ljudi pola vrimena koje potroše na lamentiranje o ukrasima i delicijama na stolu posvete nastojanju da se dosegne Betlehemsko svitlo, bilo bi puno manje bora na licima ljudi, puno manje ožiljaka na našim srcima. Posve je razumljivo da se najviše volimo sićat ditinjstva i mladosti, očinske kuće, doba kad ožiljaka života nije bilo, kad je suština života bila radost mladosti.

Prekrasna akustika

Zato me, sad već ka starijeg čovika, kad više ne mogu nigdi od svojih žulja, raduje vidit kako dvanajsti misec obiluje lipin događanjima u kulturi. Naša vridna Osnovna glazbena škola Krste Odaka priredila je u utorak božićni koncert svoje dičice. Oni imaju lipi običaj držanja javnih koncerata. Tako se najbolje peče zanat. Ni nogometaš ne moreš postat odma, triba ti puno malih utakmica, onih zonaških, da bi doša do prve lige ili liga petice. Uvik bude zadivljujući zanos dičice dok sviraju i radost zbog pljeska. Moran spomenit jednu stvar. Kad su ode kod nas gostovali Splitski virtuozi, ansambl akademski obrazovanih gudača iz Splita pod ravnanjem maestra Kosjanenka, on mi je, sav zadivljen, reka u mikrofon za naš radio: Vi imate ode prekrasnu školu i dvoranu s akustikom kakvu ni mi nemamo na Akademiji u Splitu. Puka bi ki vrčak da nisan i to spomeno. Bijo mi je gušt šta je to reka čovik šta se razumi u te stvari.

Kad god san spomeno naš Tamburaški orkestar i njegovu vridnu ravnateljicu i voditeljicu Milku Tomić, uvik su to bile riči fale i veličanja. Nisan ja kriv za to ni pola posto. Krivi su oni. Izvrsno sviraju, di god se takmiču uvik su pri vrhu. To je orkestar šta činu mladi, a sviraju ki da to rade ko zna kolko. Lako in je kad Milka zna upravit š njima. Tako su juče održali koncert u Glazbenoj školi Krste Odaka, a njijovi gosti bila su vrtićka dica sa svojin zborom Grdelini.

Ne moramo u Beč

Dvacetoga ovog miseca, a to znači baš večeras, u Gradskoj knjižnici Drniš održaće se promocija Kalendara drniških slastica šta su ga pripremile radnice knjižnice i aktivistice Lige protiv rata. Sve ove prikazane slastice moći će se i konzumirati i guštati. Ono šta drugi pričaju, Knjižnica radi. Vridan dil narodne baštine su i recepti i rad vridnih drniških domaćica. Ovako se njijov trud spašava od zaborava, a mnogim Drnišanima diljem Hrvacke ovaj će Kalendar biti dragi dijo mladosti i zavičaja.

Na kraju, u subotu, dvajst i drugog u misecu, svoj koncert održaće Puhački orkestar pod ravnanjem maestra Mira Pušića. Vidićemo kako će zvučati spoj kaštelanskog maestra i drniških muzičara. Oni uvik oduševe. Čujo san da će bit božićni pisama, filmske glazbe, a bit će i Štrausa, i ćaće i sina, a dvi pisme otpivaće kao gošća afirmirana drniška pivačica Anita Goreta. To je dobro da ne moramo ić na koncert u Beč. Kad naši sviraju, a da ih ne vidiš, ne bi nikad pogodijo oklen su. Jel to Metropoliten, Medison Skver Garden, Rojal Albert Hol, Dvorana Lisinski ili Dvorana Siništa, sasvim svejedno. Uvik je to glazba šta opija i oduševljava.

Svojim dragim čitateljicama i čitateljima želin sve najbolje za Božić. Najbolje su to sročili naši stari u mudrim ričima: Bog van da šta od Boga tražili!