Kad god je kraj godine, onda se prave sumari, zbraja se na sve strane šta je ko učinijo, kolko je ko učinijo, i kolko je to u novcima. Tako se sada zbrajaju eurići šta su se skupili po apartmanima, kolko je država zaradila, a kolko građanstvo. Već se planira teke krešit te poreze na krevete i na boravišnu taksu. Pa ko prije popusti. Odma su se unervozirali iznajmljivači, nervozne su i turističke zajednice jer ovi ozgar oće neke ukinit. Ja se nisan unervozira njanci milimetar. Lipo li je to kad nemaš apartmane pa se nizašta ne sekiraš. Jedino šta mi jedan u zajebanciji kaže kako more diže svoju razinu pa će teke po teke i naše kuće u Drnišu biti prvi red do mora.
Jači od Japanaca
Naši kulturni radnici mogu biti skroz zadovoljni svojon rađom. Ove godine je bilo puno prestava, koncerata, izložaba i razni drugi događanja. Iskazali su se svi, i naš Muzej, Narodna knjižnica, Glazbena škola Krsto Odak, Pjevački zbor Neuma, Tamburaški zbor Drniš, Dičji zbor Grdelini, Glumačka družina Mali meštar, Pučko otvoreno učilište, Puhački orkestar. A bilo je i puno gostovanja, kako kazališni, tako i oni glazbeni, u Glazbenoj školi i u crkvi svetoga Roka. Kad bi naši gospodarstvenici pratili ovaj ritam kulturnjaka, bili bi jači od Japanaca. Di je još Festival sira, Festival pršuta? Još Festival vina pa će ugođaj biti kompletan!
U ponediljak, trećeg dvanajstog, u Narodnoj knjižnici u Drnišu gostovala je književnica Ivana Šojat iz Osijeka. Rođena je 1971. godine, a napisala je cilu vrpu raznih knjiga. Još ka mlada cura od dvacet godina bila je u ratu s puškon u ruci. Mala, sitna, veća puška od nje. Svašta je prošla, svašta vidila. Kad čovik vidi da izvrsno slika, lipo piva, odlično piše, pari mu se da je doša u doba renesanse. Onda su oni imali naziv za take ljude "uomo universale", a ona je po ovome žena univerzale. Lipo je sila prida nas u knjižnici i govorila o sebi i o svojin knjigan. Ja san se sav zbleka kad san vidijo da piše romane, zbirke priča, eseje i zbirke poezije. Roman "Unterstadt" je napravljen i ka prestava u kazalištu. Nagrađivana je puno puta. Eto, taka je bila naša gošća. Svi smo joj dali aplauz kad je priznala da je prvi put u Drnišu i da je ostala zapanjena lipotom kraja. Obašla je i kanjon Čikole i Visovačko jezero. Fascinirala je i Promina. Tila je reć da je to brdo, pa smo je odma ispravili. Lipo je kad moreš ljudima vako ka ja spomenit neke lipe stvari. Šta je najvažnije, bilo nas je dosta u knjižnici. Neka je Drniš malo misto, ali za nas vridi ona starinska: Nismo ni mi ripa bez korena!
Naša brigada
Prvog dvanajstog bila je 27. godišnjica osnivanja 142. brigade Hrvatske vojske, drniške brigade u kojoj je za Domovinskog rata bilo priko sedam tisuća ljudi. Stotinu je ranjeno, a 21 je poginijo. Sitili su se suborci svih svojih poginulih, sitili su se dana kad je Drniš bijo tek panorama u sumaglici koju se moglo vidit samo s Moseća. Sitili su se zanosa i ponosa kad su već devedeset druge oslobodili Miljevce ka prvi oslobođeni teritorij. Kad je zapuvala "Oluja", 142. brigada očistila je svoju frontu dugu 40 kilometara bez sudjelovanja drugih postrojba.
Misa, vijenci, uspomene i tuga zbog poginulih prijatelja. Tugu njihovih obitelji ništa ne može ugasiti. Oni su imali hrabrosti i volje položiti živote za Domovinu. Zato upravo njijova žrtva mora biti temelj kog se ne smi zaboravit. Bilo je na licima veterana i tuge i ponosa. Sakupilo se i godina. Samo su žar u očima i ljubav prema Gradu i Domovini ostali isti, mladalački.
Može se ponešto i zaboravit. Ali, kako zaboravit trenutke dok ležiš u rovu, gledaš na drugu stranu, vidiš neke čudne zločeste ljude u daljini i misliš na djecu i ženu u hotelu u Splitu? Zahvaljuješ Bogu za svaku mirno odrađenu smjenu.
Ove riči su posveta i spomen onima koji nisu imali tu sreću!