Svašta čovik doživi u svom životu. Nareste i formira se kod svojih ćaće i matere. U tom vrtlu naresta si kako si naresta. Mater, neka je baš nije išla beletristika, jopet je bila moćna da u me utra onaj temeljni ljudski pogled na svit. Kako je ona rekla da sa svakin triban bit dobar, ja bi svima u komšiluku po petnaest puta na dan govorijo dobar dan. Naučila me da ne smin beštimat svece jer nije ni ona. Još me naučila da je red da ja ka muško dite kad naresten triban volit žensko dite. Meni je to onda bijo vrlo jednostavan nauk, a sada vidin kako se mnoga koplja oko toga lome. Isto san ja posluša svoju mater i evo pusti godina kako volin jedno žensko dite, svoju Paronu.
Nazad pet-šest godina razgovaran s kolegon u Šibeniku u kafiću o svemu i svačemu. Mi oba učeni, a bijo tu i jedan njegov znanac, isto pari školovan čovik. O svemu i svačemu smo mi govorili, Bože mili. Tako došli i do braka. Onaj prvi mene zna, ali ovaj drugi ne zna. Kad san ja reka da san već 35 godina u braku, on me odma pita da je li uvik s iston ženom. Kažem ja njemu, sinko moj, pa nije žena auto pa da je iđeš minjat kad ti dosadi. Ti ne valjaš ako nisi odabra ženu s kojon oćeš i moreš ostarit. A i mater je govorila, pametna žena znaće i primučat kad muž reče koju budaleštinu. Nisan ni ja uvik bijo svetac. Zna bi i ja zaronjat bez veze i bez potribe, ali je zato Parona imala mota, i zato mogu sad reć da nije više 35 nega 41 godinu uzajno. A i ja, sve manje ronjan. Ža mi je vidit lipu mladost, lipe svadbe, za godinu dvi došlo dite, a oni se rastavljaju. On zabasa u životu, zabasala i ona. Ko će tu dicu svitovat ka mene moja mater?!
Devetoga osmog navečer u Gradskom muzeju Drniš bila je velika gužva. Svita puno, najviše mladosti. Veliki plakat na zgradi Muzeja govori: Izložba Silvije Sunara "Čudo sreće" od 9. 8. do 30. 8. 2019. godine. Bijo i ja tute. Unutra prekrasni radovi, mozaici u staklu. Uvodnu rič nadahnuto je rekla Zdenka Bilušić, voditeljica Odjela za vizualnu umjetnost Gradske knjižnice "Juraj Šižgorić" u Šibeniku. Bilo je gosta izložbe iz Splita, Zadra, Šibenika, ne bi čovik virova kolko je bilo svita šta se razumi u umjetnost. Neka mi ne zamiri Zdenka šta ja baš i ne znan o slikama govorit ka i ona. Ja san sritan kad vidin da je jedno talentirano drniško dite iškolovalo se i izreslo u jednu vrsnu umjetnicu čiji su radovi prepoznatljivi i cijenjeni i van granica Drniša i Hrvacke. Slika je uspila kad se njome more oduševit i vaki amater ka ja. Bojama, strukturom linija, oblicima, čitavom kompozicijom. Kad vidiš djelo šta je nazvala "Čudo sreće", ti vidiš da tu zbilja pršti sreća, vedre su boje, dražesni bogati oblici i linije, bogatstvo boja i sklad naprosto su čista nepatvorena sreća. Ne triba bit stručnjak za tako nešto osjetit. Odma do tog rada još veća raskoš i boja i oblika, i pravi naslov djela "Veće od sreće".
Šesnajstog ovog miseca, petak, blagdan je svetoga Roka, zaštitnika grada Drniša. Dan poslin Velike Gospe. Crkvica svetoga Roka je mala kamena crkva. Odma uz Gradinu, odma uz rub kanjona Čikole. Čvrsto stoji i s visine natkriljuje sav kraj. Sveti Roko pazi na svoj narod ka i onda kad je spriječijo da kuga zatre Grad.
Meni je ciko i kuća. Ka mulac san gleda žene u vuštanima i okrugama kako na kolinima iđu oko kipa svetoga Roka i zaneseno mole. Mole za zdravlje dice, za sriću u familiji, za rodno polje. Za mir i dobro. Sve te žene izlazile bi sritne iz crkve. Znale su da njijove molitve neće bit uzaludne. A i lik i kip svečev bijo je drag. Uz njega njegov pasić, njegov vjerni prijatelj. Biće za blagdan šušura i ove godine, biće i svita. Meni su ipak najviše ostale prid očima one žene u okrugama, izmučene radom i životom, kako zaneseno govore: Sveti Roko, moli za nas!