Zavele me 'Crne oči'

Često san zna na ovome mistu spominjat Glazbenu školu u Drnišu. Pari da san veliki stručnjak za sviranje, za klavire. Naravno da nije tako. Jednostavno, ja stojin blizu škole i kad god iđen u Grad, ja moran proć kraj nje. Kad je bila u svom starom prostoru blizu Raskršća, u staroj Gradskoj kavani, tijo ne tijo, uvik san mora proć. Čujo bi iznutra neke čudne zvukove, svirku, ali ne onu ki na radiju. Nije tu piva ni Ivo Robić, ni Marko Novosel, ni Zdenka Vučković. Samo svirka.

Nekad bi se usudijo i privirit. Dobri domar Petar Ćukušić, šjor Petar, nas mulce bi pustijo, ali smo morali bit kuco. Velika sala, veliki klavir i za njim mala curica, a kraj nje profesorica. Meni su izgledale ki s druge planete jer ništa nisan od toga zna. Tako dan za danom, navikneš se na Muzičku, kako smo je kratko zvali.

Uživa san u muziki

Onda prvi godišnji koncert u starom kinu Zora. Kino puno ki šipak. Sva dica šta sviraju dobivaju veliki aplauz, al kad je nastupijo Ivica Vukić Cana sa klarinetom, nasta je pravi urnebes. Svi smo vikali Cana, Cana... Onda sam vidijo koja je to lipa čarolija, ta svirka, kad ponese i mene ovako muzički neukog. Još mi mater sve začini izjavom: E, da išta znadeš, moga si i ti ki mali Cvitin.

A Cvita se zvala Canina, mater ka i moja. Vidijo san da meni nema kruva u sviranju, pa san se orijentira na čitanje. Isto mi je osta gušt kad slušan vrsne majstore. Evo, u ovo sedamdeset godina kolko je Glazbena škola proslavila dvacetog, dvajsprvog i dvajzdrugog trećeg miseca, bilo je nebrojeno majstora svojih instrumenata, a puno ih je šta su ostali u sviranju i sad su i sami profesori Glazbe. U ova tri dana šta san ih spomenio, skladnim programom lipo sastavljenim, prvu večer su svirali sadašnji profesori škole. Tu san uvik u opasnosti koga pofalit kad su svi od reda vrhunski majstori. Malo su i repertoar primjerili suvremenom dobu pa je bilo i obrada filmske glazbe. Kako u vištim rukama ožive klarinet, klavir, flauta, harmonika, gitara i violina, to je čudo jedno. Fascinantno je svira mladi Goran Stefanović, gitarista koji je sav prostor ispunio čarolijom zvuka svojih žica. Fascinantan je bijo i Tibor Bauer s violinom i ruskom narodnom "Crne oči" di mu je ruke da na klaviru Attila Mesarić. Osjetiš stepu, vidiš crne oči, osjetiš kroz zvuke violine svu ljubav o kojoj pisma govori. Na kraju klavir, za klavirom Attila Mesarić, drniški zet. Franz Liszt i Mađarska rapsodija broj 2. Šta se mene tiče, mogla je biti i broj 3. Kako taj čovik vlada klavirom, to je čudo. Ti vidiš da se sav unio u svirku, svaki ton je na svom mistu, minijature izvedene manirom vrhunskih majstora. Tu, u jednom, je i talent i trud. Baš sve.

Uživa san i u trki

Koncert bivših učenika otvorila je najstarija, gospođa Slavica Viličić. Jedino sam iz nježine kuće ka mulčić moga čut klavir i Šopena. Mislijo san da to ona navija radio, a ne da svira i još nako lipo. Onda Đorđe Manojlović, Lidija Marin, Ivana Skroče i Roko Radeljak. Antonija Matić je praizvela skladbu Drnišanina Branimira Rezića "Usamljena barka". To znači da imamo i skladatelje i izvođače. Koncert učenika treći dan bijo je izbor najboljeg šta škola daje. Puhački orkestar, zbor, svi instrumenti, gosti iz Makarske, Knina i Šibenika. Tu večer je violina bila u prvom planu. Najprije valcer Anđeline Baričević, pa violina Rene Vlaho iz Makarske. Točku na i stavila je maestralnom izvedbom Lana Plančić iz Škole Ivana Lukačića iz Šibenika. Čudo od sviračice. Sve nas je oduševila. Eto, raspisa san se o Glazbenoj školi jer ona to mirita svih ovih 70 godina.

U subotu je bila i 5. po redu planinarska trka "Promina trail". Već smo je spominjali. Lipo vrime, skoro 500 trkačica i trkača, lipe nagrade, druženje i veselje. Trka je bila međunarodna, po ričima funkcionera Trail lige, najbolje organizirana trka. I kako da onda vako stariji čovik, metimo reć, ka ja, ne bude ponosan. Uživa san u muziki ki da san i ja svira, uživa san u trki ka da san i ja trča. Šta je najvažnije, Promina je stalno tu i poput kakve prpošne djevojke čeka vas da je osvojite!