Prije je sve bilo bolje. Naročito u glazbi. Prije se recimo slušao samo Beethoven i Brahms, Mozart tu i tamo... Dobro, da ne pretjerujemo, ali prije nije u zabavnoj glazbi bilo ovih tekstova tipa "vrapci, vrapci i komarci, lete, lete, svud oko nas". Ili ovih tipa "pita CIA, pita policija, di si ija, di si pija", kakve smo nedavno slušali u Vodicama na CMC festivalu. A onda naletiš na Yubitou na zlatnu kolekciju Duška Jaramaza i na njegov veliki hit iz tog doba - "Igrala bi koza". I klikneš, pa začuješ "Igrala bi koza, koja ima roge, kako ne bi djevojčica koja ima noge. Igrala bi koza, koja bradu nosi, kako ne bi djevojčica s mašnicom u kosi"...
I onda svatiš da je to sve uvik isto. Piše se ono što se prodaje! Ko je to napisa? A pokojni Đorđe Novković! Napravi za "Pro Arte" "Tike tike tačke", pa vidi da se prodaje. Onda san ja napravija na istu bazu "Momak i djevojka, zaljubljeni par, kad se budu vjenčali dat ćemo im dar", pa je on za me napisa "Crvenu haljinu"... - veli meni moj kolega Duško Jaramaz, fotoreporter, koji ne samo da dijeli isto ime i prezime s pjevačem iz sedamdesetih godina, nego je u pitanju i - ista osoba. Koja je tih zlatnih godina hrvatske i bivše jugoslavenske estrade vjerojatno prodala više ploča nego većina (ako ne i sve) ovih zvijezda i zvjezdica što ih je Dule snimao na CMC-u, i to na jarpu.
Boba pa u afan
- Bilo je to ne samo puno veće tržište, nego i drugo vrime, i druge zabave, koje su počinjale u osan sati i završavale ujutro zoron. A ne kad danas - počnu na uru, završe u dvi! Slovenija je tih godina bila Eldorado, tamo su honorari bili dva tri puta veći nego kod nas. Dalmacija je, recimo, imala honorare za pivače duplo veće nego si moga dobit u Srbiji ili Vojvodini. Sićan se kad san pokojnog Bobu Stefanovića zva u Zadar, tribali su jednog pivača, on je bija slobodan, aj dođi... Čovik je pa u afan kad je vidija kolko je zaradija. On je piva za 70 iljada dinara, a dobija je 200. I plaćen avion i svi drugi troškovi! U isto vrime, u Sloveniji to je bilo još i više. Ali se i pivalo. Nije bilo glumatanja, plej beka, i šta ja znan kakvih kerefeka. Počne ples u osan, ti u osan i deset kažeš dobro večer. I u pet manje kvarat ujutro rečeš laku noć. Sve između si piva - veli Duško.
- Nije bilo pričanja viceva između glazbenih brojeva?
- Ma kakvi, to su današnji izumi. To je bilo ko džuboks. Ti si bija poznato ime, zvali su te zbog tvoje dvi tri pisme, ali pivaš i sve ostalo što god ko naruči! Daj mi "Tike tike tačke" za Antu Zidara. I ide pisma za Antu Zidara. Meni je to ispočetka bilo malo čudno, međutim, Slovenci su odmah rekli. To se tako ode radi! Tako da si moga zaradit još raminu novaca na narudžbe. Ispočetka san ja te želje i pozdrave piva mukti, ali kad me orkestar počeja gledat ka neprijatelj, pa kad se ovaj iz publike uvridija kad nisan tija primit novce, mislija da je malo, pa donija još, pa zamalo ispala barufa... Onda san se prilagodija! - priča Duško kojem je Slovenija ostala u najlipšoj uspomeni. A i on njima.
Bija san ka Mišo
- Kad mi je prije desetak godina izašla "Zlatna kolekcija" ode su svi odmanili rukon, neš ti. A Slovenci su odma zvali da se napravi koncert. Kićo Slabinac, Neda Ukraden i ja! Nakon 30 godina, tri iljade ljudi u dvorani u Ptuju piva s menon "Idi sad bez pozdrava" - ponosan je Duško na svoj najveći hit.
- Ja mučin a oni pivaju!
- To ka Mišo?
- A e! Di san sve nastupa? A di god su zvali. Po bivšoj državi svugdi. I u Rusiji! Rusija, odnosno bivši Sovjetski Savez je bija zlatna koka. U godinu i pol dana san sigurno godinu dana bija tamo, 74. i 75. godine. Ja san inače 1953. godište – stari čovik – a onda san ima dvadeset i koju godinu. Tamo su dvorane bile od pet - šest - sedan iljada ljudi, uvik smo išli ka skupina, samo su velike zvijezde ka Đorđe Marjanović i Ivica Šerfezi mogle ić same. Ko je sve bija? Majda Sepe, Anica Zubović, Goce Nikolovski, Slavko Perović... Ja san među njima bija najmlađi. Svi pričaju da se tamo moglo dobro zaradit. Je, moglo se, al ja dokazujen da se moglo dobro i potrošit. Recimo, kad smo bili u Ryazanskoj oblasti, ja nisan tija sidit u hotelu, nego san uzeja taksi da me vozi u Konstantinovo, vidit Jesenjinovu rodnu kuću. Tamo san ruča, otiša nazad, stukao lovu od dva koncerta, ali nije mi nikad bilo ža. Svaki drugi dan novi grad, tri koncerta dnevno. Ko će se toga sićat. Znan samo da san ćer napravija u Belgorodu. Prva žena mi je isto pivala!
- Čekaj, zna li druga žena za prvu?
- Kako ne!
- Dobro, onda možemo nastaviti...
- Kod mene svi pivaju. Prva žena, Ljiljana Sanja Petrović, ćer Nataša i sin Duško Duco Jaramaz. I svak iza sebe ima neki nosač zvuka. Jedino ova druga žena, Ana Seka Jaramaz, ona ne piva.
Uvatija se fotoaparata
U svakom slučaju, Duško je od muzike živija do 80., a onda od 80. je bija u šibenskoj turističkoj agenciji "Jadranturs".
- Eto, ja san prvi koji će van reć da se zaposlija po vezi. Jer, kod nas, inače, niko se tako ne zapošljava, svi priko natječaja. Meni je Rade Parat u "Solarisu" naša misto, tamo san bija godinu dana referent za kulturno-zabavni život. Sve terace, sve sale, sve je to bilo moje, na tvrđavi je bila muzika, animir, klavir i violina za veleru, Dubravka je radila, ova šta se srušila prije neki dan na Šubićevcu. I ljudi su vidili da je iman parlatinu... Inače, dok san bija mali zvali su me muto, jer nisan govorija pa san počeja vodit grupe.
- Di?
- Svugdi, od navijačkih skupina, di je Šibenka igrala pa do kuće cvijeća u Beogradu. I na otvaranje spomenika banu Jelačiću i tu san grupu vodija...
- Vjerojatno ima njih puno šta si ih vodija u Kuću cvijeća što bi volili da ih ne spomeneš?
- Nije niko iša! Ja smo i šofer išli sami! Nas dva šofera, oba su umrli, ja san jedini živ osta! - smije se Duško.
Onda je pukla puška, zakačila i Duška. Bija je tri i pol godine u vojsci, najviše na Visu, na razminiravanju. I onda nakon toga se uvatija aparata. Ćaćina zanata.
- Ćaća je bija poznati šibenski fotograf. A i ja san fotografira ljude kad san vodija grupe. Nije onda bilo selfija, mobitela i svih ovih današnjih monada. U cilom je gradu bilo tri aparata. Prova san ka obrtnik, ali nije išlo. Pa san kad se otvorija Novi tjednik počeja u njemu radit ka fotoreporter, a onda kad je i to propalo, kad san tamo dobija otkaz, otiša san u Pixell. I tamo san evo već deset godina!
Nera, Arsen i ja
Duško je iz Varoša, susjed Arsenu Dediću, ali ta njegova ulica koja počinje gori od Gimnazije s Perom Nadovezom, pa do njega je Krasnodar Kraso Rora, pa onda dolazi Mišo Kovač, pa Mate Relja, Mate Gulin, Duško Šarac, pa braća Belamarići, pokojni nažalost. Miro i Neven, pa Rade Koštan iz klape "Šibenik"... Sve je to u tom kvartu, na sto metara u krugu. Puno poznatog svita iz sporta i glazbe.
- Ja pošteno kažen da je za mene pivanje bilo put kako ćeš na najugodniji i najbrži način doć do novaca i do ženskih! Je, ima tu i tradicija neku ulogu, meni je dida piva u Kolu, ćaća je piva u operetu "Zemlja smiješka", ima slike toga. Dida mi je inače bija električar u "Remontu". I taj moj dida je bija Arsenovu ćaći kum. A u Varošu vam je tako - tri kuće, dva zida. Nera Gojanović, Arsen i ja. I sad Nerin ćaća je meni kum. Isprepleteni i u tom dijelu. Srbi, Hrvati, pivači, nogometaši, u Varošu se to nikad nije gledalo, ni u cilom Šibeniku, osobito ne među starosjediocima. Ja se sićan da je moja baba rekla kad je krenija rat - nikad ode nije bila takvih problema, ni 1941. niti 1971. pa neće ni 1991. I tako je i bilo...
Materine riči
A mojoj materi sve šta san ja ikad radija u životu, to je njoj sve bilo ništa. Evo da je sad pitaš, rekla bi "Njemu je uvik bilo lipo, nikad ništa nije radija..."
- Majko, kako? Jesan li piva?
- Neš ti!
- Jesan bija u turizmu?
- Je, kurva se i vozija se!
- A ja san priko jučer napunija 65. Papiri za penziju su podneseni. I ako Bog da zdravlja, nastavit ćemo opet radit. Iman u kući u Varošu dvi studentice koje tamo stoju. Je, manje je novaca, ali prst u uvo. Ja nisan za apartmane, ne mogu ja pokraj ovog posla imat obavezu, znaš i sam. Da me mater zove u 11 sati navečer, evo stigli gosti, a ja u Drnišu, ne znan kad ću se vratit i di će me urednik u međuvrimenu poslat... Uostalom, ka da ne znaš...
