Iz pera jednog penzionera: Nije prvi misec kriv šta su nan briktaši prazni; Ja moran reć da su meni novčano depresivni svi miseci, čak i onaj na nebu

Ne znan zašto, ali ljudi uvik vole govorit o prvon misecu ka teškom, nikad mu kraja, ko to more izdurat. Misec ka misec, tricet i jedan dan i to ti je. To šta sada svit u dvanajston misecu potroši vrpu novaca pa onda u prvon misecu ostane kratak, nije kriv jadni misec.

Kako natrat sebe na razumno ponašanje? Stvar je u, kako je to moj ćaća govorijo, u briktašu. Njegov je bijo velik, kožni. Meni je izgleda bublast, ki da je pripun novaca. Onda san jedanput slučajno vidijo, u njemu je bila samo legtimacija, par odrezaka od penzije i tamperin za brijat janjeće nogice. Drža je do njeg ka do svetinje, niko ga nije smijo taknit. Novaca nije bilo, razgovora o zimovanju nije bilo. Moj se ćaća nije triba ni o čemu mislit. Onda je bilo sritno vrime da sirotinju nije niko obadava, a nije ni sirotinja nikoga.

Ujednačen trošak

Kad san ja bijo mulac, prije pedesetak godina, onda niko nije ni govorijo o odlascima na skijanje. Na to onda nisu išli ni kulaci ni direktori, a kamoli moj ćaća šta se kupa jedino u Čikoli, i to kad bi vaća žabe i rake. Da bi se ko i usudijo ić na truli Zapad, to i nije bilo baš pametno. Moj ćaća usudijo se ić jedino kod svog pašanca Mrvice u Ključ pa bi onda skupa sidili i ljudikali uz susak.

Ćaći nisi ni smijo ni moga spominjat dočeke i plesove. Ić na ples, pit šampanjce, ljubit se sa svakin kad čestitaš i svakakav ić, to jedan pošteni radnik ka moj ćaća nije moga dozvolit. Kako nije trošijo, tako nije ni moga past u depresiju. On je u kontinuitetu bijo sirotinja, i kad je radio i kad je oša u penziju.

Sad san i ja u penziji, pa i ne nosin briktaš. Uza se iman samo legtimaciju, jednu bankovnu karticu, ali neman tamperin. Meni su puno draže tripice od nogica. Isto mi nije jasno kad novine pišu da je prvi misec depresivan za penzijonere ponajprije. Ja moran reć da su meni novčano depresivni svi miseci, čak i onaj na nebu. I on je nekad služijo ka pomoć da šarmiran paronu. Sad više ni to ne vridi. Kad ti obećaju jedan posto krešit penziju, oćeš li skakat od sriće ili ćeš pomislit: Nu, jopet od nas rade štrace!

Meni je stari uvik ima ujednačen trošak. Svaki dan je trošijo tri kvarta cilog, dikod zeru jače, ruča bi šta mater spremi, nije kupova novine, striga se jedanput misečno, a brija jedanput nediljno. Kolarinu i odjelo nije nikad stavijo na se. Pušijo je Div Zetu bez filtera. Kad bi se priladijo, pijo bi čaj od kamomile pol a pol (pola kamomile, pola lozovače). To je sve. Nije nigdi iša. Onda kompjutera i takih stvari nije niti bilo. Televiziju smo nabavili kad san ja poša u gimnaziju. Nije nikad iša u školu niti jednom od nas šestoro dice. Kako će on bit u depresiji? Nikako. Svoj mizerni nivo potreba on je uvik zadovoljava. Nije ga bila briga za cijene knjiga u Frankfurtu.

Čista nula

A moj siječanj, a moje depresije?! Srića da u nas ima malo sniga. Zato mlađi šta znaju iđu svugdi pa se skijaju. Ja bi se bar gruda, ali mi se teško slegnit. Mislin se kako neko more ić vanka na skijanje s cilon familijon, a ja se mislin kako ću otić do Crivaca obać malu sestrinu šta se tamo udala.

Oklen tizin ljudin novci? Ja, vaki kakav jesan, sa skromnim potribama san na čistoj nuli. Šta bi još da pijen? U restorane ne iđen, kuva mi parona. Ni ne pušin, a ima još stvari šta ne radin.

Onda i ne more bit depresije u mom briktašu. Lipo san ja govorijo: Ja san naresta u ljutoj potrbi, pa mi ova "stabilnost kućne platne bilance i skromni resursi uz minimalnu solventnost" ni ne pada teško. Ne muči me ni brzina interneta. Odnijo vrag prišu.

Mene strašno muči, ka metimo reć, starijeg čovika i penzijonera jedna stvar. Zovne mene na telefon nikidan agencija za ispitivanje javnog mnijenja. Lipo ženskica govori da iman li vrimena desetak minuta za odgovore. Dakuće, lipa moja, da iman.

Nježino prvo pitanje meni da kolko ja iman godina. A šta ću lagat, rečen šezdeset pet. Ona ki da se obadala kad san ja to reka i reče mi da se ja ne uklapan u njijov program istraživanja. Svašta san joj reka. A zar smo mi stari štrace šta ništa ne vridu i ne znaju ? Spominja san joj ja i prvu crtu bojišnice, al ne vridi. Mi smo za nje, kako bi rekli oni ozgar, "niš koristi".

More li kredit?

Tako san doživijo i u banki. More li kredit? More! A kolko van je godina? Šezdeset i pet. Morate imati jamce i iznos mora bit manji. Njizi je stra da ja ne riknen prije nega sve vratin. I to sve pitan u banki di san četrdeset jednu godinu.

Onda mi dignu tlak i one curice po dućanin šta moraju na silu bit ljubazne. Barba, kako van mogu pomoć? Gospojice, barba van je ćaća. I jel ja izgledan bespomoćno pa mi triba pomoć? Mala se zblene i zamukne. Jadna ne zna jesan li ja zbilja lulav il samo činin fintu.

Sad kad ostariš s punim radnim stažom, kad bi tijo iskustvo podilit s ljudin, vako na telefon ki u anketi te škartaju, činu nulu od tebe. Eto to me baca izvan škvare, a ne troškovi šta san ih napravijo za svece il Novu godinu.

Ne pijen, ne pušin, ne šaljen es em es-ove, ne iđen nigdi. Di god makneš auton, slikava policija ki da si Fanđo. Stra me igdi maknit se.

Zato je blaženo otić lagano na Prominu do Doma. Ćaća mi je iša po Moseću. Ja san isto napridova. Gori nema depresije, nema ni mobitela. Samo čisti zrak i orlovi nad vrhom šta lagano plove nebeskim prostranstvom. Gori je i voda čista, izvorska. Zaboravi čovik gori na sve probleme. On i priroda stope se u jedno. Na Promini mi je svejedno koji je misec! Provajte tako i vi. Vidićete kako je lipo!