Kod nas je gore nego u Bahmutu: tamo znaš na čemu si, a nas ubi ovo iščekivanje najgoreg. Čega? Promjene vremena!

Sićate li se vi, svitu moj, Roka Prča iz “Našeg malog mista”, u onoj nezaboravnoj epizodi “Hidalgo gre u raj”, u kojoj je “demonštrirao” spašavanje nekretnin, ča se ne krećedu. Pa je na koncu, kad je sve ošlo u lagum, načelnik Brico zavapio “Fermaj Roko! Dosta ste spasili, ne spašavajte više ništa!”.

E, pa sad ja molin sve portale i televizije, tiskana i internetska izdanja, novine, kolege i one koji će to tek postati, dežurne sinoptičare, meteorologe, Velikog i Malog Vakulu “Fermajte više, za Gospu blaženu! Gasi internet, motaj kabele, gasi makinje, zatvorite više taj mažinin. Dosta je bilo, za ovu godinu. I breaking newsa! I crvenih upozorenja koja su na snazi za cijelu zemlju. I narančastih, za četiri regije.

Ne znaš di je gore. Kod nas, ili u Bahmutu! Dosta je vidjeti naslove ‘Ženu kod Karlovca udario grom!’, ‘Medvedev spominjao apokalipsu. Održan privatni sprovod za Prigožina’, ‘Jučer zbog nevremena spašavali turiste iz mora. Utopio se Austrijanac’.

Gore nego u Bahmutu

Ma gore je kod nas! Tamo bar znaš na čemu si, odakle ti dolazi opasnost, a ode kod nas, ubi nas ovo iščekivanje. Najgoreg! Armagedona! Čega? Promjene vremena. Stiže nagla! Skokovita i klikovita. Još neviđena. Ne pamte je ni najstariji! Da bi se to tako, odjedanput i iznenada prominilo vrime, poslije Velike Gospe i kraja osmog miseca. Pa to, čudo neviđeno, najavljuju već danima i tjednima, i prati se u stopu!

Oluja je poharala sjevernu Italiju! Stiže i kod nas! Evo je! Dolazi! Samo što nije! Ušla je u Sloveniju! Vjetar nosi sve pred sobom. U Trstu je napravila kaos. Imamo snimke! Imamo filmove. Imamo tik-tok. Pogledajte što je napravila! Pijavica nosi krovove! Pred Istrom je! Popodne će biti kod nas ili kasno navečer! Stiže upozorenje hidrometeorološkog zavoda. Poslušajte Izidora Pelajića, u direktnom uključenju!”.

I tako već nedilju dana, svaki dan, cili dan. Kao da stiže sud svita, a ne promina vrimena. Rekla bi moja pokojna baba “Blago onom ko nije živ”. Pa nije ovo čudo upantija!

U kući je opsadno stanje. Dolazi mater iz donjeg stana! U punoj je ratnoj spremi, trumbe su joj na nogama, najlon kesa na glavi, vezala je oko sebe najlon od pituravanja, čini vižitu po kući kako joj je nevista naredila prije negoli je otišla u smjenu, na posal – “Ima li robe na sušilu? Jesu li zatvoreni svi prozori? Ima li šta pokisnit vanka? Jesu li kušini skupljeni s katriga ispod odrine? Zovu nevrime! Sve se crni vanka! Tamo, od Italije!” – govori mi mater.

Mislim da ni Šojgu nije ima taki izraz lica kad su mu ono prije misec dana javili da su Prigožin i Wagner krenili prema Moskvi, i da njega tražu. Zove i Ljubav na telefon. Pita jesmo li se pripremili, jesu li njezine zapovijedi izvršene. Je li sve pokupljeno sa žice, i spremljeno u kuću, iza zakveštanih prozora i vrata. Provjerite da nije šta slučajno ostalo otvoreno!

– Zovu čudo! Cila je Europa pod vodon, sve pliva. Sve je potonilo! Slovenija, Italija, samo što nije stiglo kod nas! – sipa mi u mobitel.

– Dobro je, ajde... –​ smirujen ja situaciju.

Nikša Stipaničev/Hanza Media

Promjena uloga

– Vraga je dobro! Nikad vako nije bilo. Nikad, razumiš li ti! Klima se prominila, čitaš li ti išta, koga vraga blejiš non-stop u oti mobitel! – ne odustaje ona.

– Ajde, dobro je. Iđen radit! Dežuran san popodne, na portalu! – opet ću ja.

– Naravno, tebe nikad nema kući, kad se ovako nešto događa! – sipa ova moja.

– Tako mi je i u ratu bilo. Ostavija bi me samu, s diteton i materon!

– Je, a ja bi oša na frontu! –​ pokušavan ja malo osvijestiti situaciju. Nije ni meni bilo lako!

– Opasnije je ode bilo, nego na fronti. Tuklo je po gradu isto ko i gori po Dubravicama, ko da je malo svita izginilo od granata i VBR-ova. I nemoj ti meni non-stop to teke vojske nabijat na nos. Ko da je meni bilo lako, ode, s malin diteton, vodit računa o kući. I o svemu. I još se brinit i mislit tamo za te, da ti se šta ne desi! – upalila se ova moja. Ko Grmoja na Zekanovića. Pa ne pušta.

–​ Fala ti. Drugi put ćeš ti kad zarati ić na frontu, a ja ću se kući mislit za te i brinit se da ti se šta ne desi –​ uzvraćan joj ja.

– I oću da znaš. Bar bi bila bez brige, brinila bi se samo za sebe i za svoju guzicu. A ne za sve vas! Bezglave!

– Dobro je, Miško, dica su već odrasla! –​ proban ja opet djelovati mirotvorno, ali kakvi, ne ide to.

–​ Šta vridi kad su bezglava na te! Prije mi je bilo lakše, dok su bila mala, mogla san ih bar uvatit za ruku. I ne puštat. A sad ne slušaju ništa! Zovu nevrime, a oni iđu na kupanje! A ja da se mislin di su i šta je s njima. Evo, gledan na portalin da su na Prviću jednog išli spašavat iz mora, policija brodon, nije moga plivat, nosilo ga na stine! Pa je l’ meni to za potribu? – žali se moja Ljubav.

A ja ne kužim. – Pa, kakve to ima veze s nama, pa nisu išle na Prvić – velim ja.

– Ti znaš di su išle? Nemaš pojma, naravno. E, da je imat glavu ka tvoja, pa se ne mislit ništa. A jadna mater, ona uvik strne! I misli se! – ne zaustavlja se moja bolja polovica.

A ni sinoptička situacija ne miruje. Stižu vijesti sa svih strana kako najgore tek dolazi. I da se pripremimo. Temperature će past za deset i više stupnjeva. Bit će to nagli pad! Mater pobožno sluša i gleda Izidora Pelajića. Ki u Gospinu sliku.

– Bože moj, isti li je ćaća! – govori mi. – Ko? – Pa Izidor! Koji Izidor? Pelajić, meteorolog. Sin od doktora Pelajića, iz Vodica, našeg šibenskog pedijatra. Iša je nema puno u penziju! Unuk od tete Nade, naše susjede! – govori moja mater i čudi se šta se ja čudin koji Izidor.

Ja san već mislija da je to ime nekog uragana, nekog tajfuna koji dolazi. Uto zvoni opet mobitel. Piše Ljubav na displeju, ali poruka nije ljubavna.

– Moga bi ti ić vidit kakvi nam je krov! Kako cigle stoje, ima li koja da je puknuta. Ustvari, nemoj, ko će ti držat skale, dok se budeš penja gori na šufit. Pa se još moran i o tebi mislit, di si, šta si, jesi gori zapeja, udarija glavon. Stoj tute. Di je baba?

Gledajući Izidora

– Evo je, gleda Izidora! – javljam ja.

– Kojeg Izidora? – pita Ljubav.

–​ Pelajića! Sina od našeg doktora, pedijatra Ante Pelajića, bija je šef dičjeg odjela ode kod nas u bolnici – cvrkućem.

– E, pa šta s njin, šta je njemu?

– Kome, doktoru?

– Ma ne, nego tom Izidoru?

– Ništa, gleda ga na televiziji, mali je meteorolog, veli da je isti ćaća!

–​ Je l’ robu skupila, prozore zatvorila, škure zatvorila. Je l’ napravila išta od onog šta san joj rekla. Je, kako nije! E, sad ja vidin na koga si ti. Ništa od vas, dok ja ne uzmem stvari u svoje ruke! Situacija je ozbiljna, a vi se tu zajebajete. A oluje su na obali, a šire se i na kopno! – čita moja Ljubav najnovije vijesti sa sinoptičke fronte.

Srića da 1991. nije bilo ni mobitela, ni portala ni interneta, jer bi nas vrag sve skupa brzo odnija. Poginili bi, podlegli ranama ljutim od strke i panike, bez zrna baruta i ispaljenog metka. Ubili bi nas klikovi, bez granata i VBR-ova!