Prije je u narodu bila izreka “Sveti Vrane, nesta u polju rane”. Dođe led, mraz i slana i odnese sve, ni lista zelenog ne bi više bilo ni za ljude ni za blago uparat na njivi do prolića! A danas, gledaj, ima da je od Svetog Vrane prošlo više od misec dana, a pun pazar zeleni. Pijaca nikad bogatija! Ki da je Uskrs, a ne Sveta Kata i snig šta s njon kuca na vrata! – komentiraju naši Vlaji na šibenskom pazaru koji ovih dana cvita.
Nema šta nema! Čak i zelenog fažola po 20 kuna. To je treći, četvrti rod ove godine, šta su ga u Šibenik donili i na banak svog OPG-a stavili braća Klarići. Fažoleti, kako ih zovu Šibenčani, njihovi su, domaći, iz Dubravica, iz Čučišićke bare, veli nam Joso. U košulji kojoj je zavrnija rukave do laktova i raskopča je do pasa – uznojija se i on u studenom, ima bliže 20 nego 15 stupnjeva Celzijevih, sunce šta se probilo između oblaka upačilo u pazar, koji je ionako u zaklonici, zaklonjen od vitra. Obližnji je štekat pun, kuri piva tuta forca, ka da je osmi misec i kolovoški žarkan.
Nula viška
– Je, svitu, sad san proša pokraj Croatia osiguranja, gori na onom njihovom satu pokaživa 20 stupnjeva! Za ovo doba godine ima točno jednu nulu viška! – komentira svit do nas.
– Baš lipo vrime! – slaže se gospoja, ali Joso se ne da privarit, samo šta ne reče “nosite ga kući kad van je lipo”.
– A to šta je gora krenula, olistala i procvitala, ka da je proliće, šta su je privarile ove temperature, to ništa. Vidićemo mi svi kad učini naglo pet, šest dana leda, pa kad sve smrzne i popuca. Neće na pazaru bit ničega, a sve će bit po zlato! – veli nam iskusni poljoprivrednik, koji je na šibenskom pazaru već 25 godina.
U pravu je! Maslina je u soku, voćke su u soku, kad dođe led, smrznut će i popucat ka staklena boca u dubokom smrzavanju. I na proliće neće bit ničega. Triba zima učinit svoje!
Al dotle nam niko ne brani uživat u obilanci. Ne pamti ni baba Ana Bakula s Ražina, u svoje 83 godine, da je u jedanaesti misec bilo ovako toplo.
– A vidi zelja, blitve u babe, bog bi je ija. Ka med je. Ovo ti je na ovčijoj prpi odgojeno, na domaćem đubru šta mi ga je dotra jedan čovik s planine. E, anđeli bi ga ili, i njega i rigu, vidi je, ka duša. Moš dat slobodno i ditetu i bolesniku. Ajde, dušo, uzmi kolko ćeš, nosi, samo da baba ne stoji... – blagosivlje nas baba, čak i kad čuje da nećemo ništa, nego da mi pitamo samo onako, za novine.
– Neka, dušo, samo ti piši. Nije ti težak posal. Radilo bi ga čeljade mukti, a tebi još plate za to!
Pametna je baba Ana, pametnija od Salamuna!
Blizu nje je i Ante Rajčić, s Unešića. On prodaje drške za poljoprivredni alat, za motike i lopate.
– Iđe li, Ante, rađa? – pitamo ga.
– Ma ništa, niko niti da upita. Mlađariju ti ovo ne zanima. Moja ti je kijentela, kupci i mušterije, sve mojih godina, roba između 60 i 70 u životnom kalendaru. A oni nisu baš arumni da mogu lopatu polomit. Kad kupe jednu, traje im doživotno! – smije se Ante.
– Ko zna, more bit da će koju držalicu Muzej kupit sad kad me vidi u novinama! – dobro je raspoložen.
– Znaš koje ti je najbolje misto za sakrit novce? Ispod motike! Sigurniji su ti tamo nego u banci! U banci ti ih može kokod onit, odekle neće niko. Neće se niko mašit ni za motiku, ni za njih. Bogati, triba se za oto sagnit, a to je teško! – veli Rajčić.
– Svi govore da ne valja Vlada. Ne valja jedna, ne valja druga, ne valja treća. Pa nije moguće da samo namin nijedna ne valja. Ne valja narod! Neće radi! Eto, u zagori svak more natuć misečno četri, pet iljada kuna, samo ko oće radit. Šta? Šta oće! Ko da nema šta! More čuvat ovce, prodavat janjce, radit vrta, ki i ja i moja Zorka šta radimo. Vodu ima svaka kuća, neće mu suša ništa uništit, cestu ima, za dvadeset minuta san ja s Unešića ode u Šibeniku. Al lipše je sidit pod koštalon nego radit. I sad ja gledan, ima po Unešiću sigurno 20 momaka, svi između 30, 40 godina, sve neoženjeno. Da svaki od njih ima barenko dvoje dice, bila bi puna crkva, puni dućani, pun autobus, sve bi vozilo, radilo i živilo, bilo rentabilno. Ovako, nigdi ništa – baca meni moj Antiša brzinski ekonomsku analizu bolje nego da mi Velimir Šonje diktira u notes.
– Piši, piši. Samo mi jedno nemoj zaboravit napisat: jesan ja vridan, al ne bi ništa ima da mi nije moje Zorke. Sve bi mi bilo za ništa! Još kad bi teke manje govorila, još bi mi bolja bila! – govori Ante.
Pozdrav Rusima
A Zorka, koja na drugom kraju pazara na banku prodaje balancane i paprike s njihova OPG-a, uzvraća:
– Sve mi se čini da bi bolje bilo da ti manje govoriš. I da mi dođeš ode pomoć složit robu u kašetu!
– Ki da je malo šta kopan, oren, sadin, plijen, još bi i pakovat mora! Radi i ti štokoda! – sve uz smij rješava stari, iskusni bračni par.
– Ma gledaj ti šta je ovo došlo, da balancana, pomidora, i paprika ima i u jedanestom misecu. Zimnica se prije spremala u osmom. A sad se more ajvar pravit i u pola studenog! – komentiraju kupci.
– Zimnica? A šta ćeš pravit zimnicu kad uopće nema zime? Šta ćeš pravit kiselo kad možeš za salatu pravit friško i zeleno? To je za Ruse i za Sibir, a ne za nas. Eno se na peškariji ne mogu branit od muva. •
