Nekad je bilo drukčije: Danas se svi nečega odriču, ali o davanju drugima niko ni mukajet

Lipo je to kad dođeš u neke godine kad te puno stvari više ne zamara, jednostavno, nije te za nji briga. U penziji si, ne moraš na rađu, nema te ko zvat pa ti nije briga ni za mobitel. Ko triba štogod, ima onaj kućni broj. Nije me briga ko se s kime spetlja od ovih selebritija iliti faca kako se to znanstveno utemeljeno reče. Malo se zabrinen ako dva dana ne vidin vijesti o onoj novoj engleskoj nevisti Megan, šta je ila, šta je pila i s kim se svađala. To su puno lipe stvari s kojin se naša mladost zabavlja.
Isto san drkća ki prut ko će pobjedit na Dori. To su prave stvari. Tako san vidijo da je pobjedijo neki dečkić u biloj robi, lipo ostrižen.

Sirotinjska kuća

Berekinada mi niti ne pada na pamet. Moj se kota davno prikinijo. Zabavin se dikod kad me zovnu na telefon ovi šta svašta prodaju. Jednoga san odbijo jer da imamo tragičnu situaciju da je meni umra ćaća. Ovi mi je mali odma izrazijo sućut pa smo prikinili razgovor. Ja mislin da mi se ćaća gori davijo od smija.

S godinama, kako god kopne životni sokovi, pomalo se čovik pritvara u socijologa i filozofa. Sića se sve više davnine, vrimena kad je tek stasava i ka muškić i ka čeljade, rekli bi filozofi, ka misleno biće. Lipo je to kad resteš u sirotinjskoj kući. Ničeg puno nemaš, pa nemaš onda ni puno briga. Mater, ka prava mučenica, goji dicu i pruža in kolko more. Ima ist, ima pit i to ti je to. Moj je ćaća nas lipo rasporedijo po godinama rođenja pa onda nikad nije bila velika gužva u kućnon šesnajstercu. Kad sad vidin šta matere moraju pomagat dici u školi, uvik se zamislin šta bi ja da je tako prvo bilo. Onda je za učenje bijo učitelj, a za odgoj i mater i ćaća. Doduše, ćaća je i tu ima karakter pričuve. Šta je mene mogla mater naučit iz gradiva? Ništa! Ona je o školstvu znala jedino di je škola i ništa više. Zato je ovaj drugi dil radila više nego dobro.

Od nje smo se naučili štovati Boga. Šta je drugo sirotinji priostalo? Od nje san sazna šta je i kad je Božić, kad je Uskrs, kad su poklade, kad je korizma. Još san ja svašta od nje naučijo. Znala je ona dikod mene odvest i kod babe Ane, na Miljevce, u Ključ. Onde bi vidijo uživo šta je mater pričala. A pričala je o Isusu, o sirotinji, o četrdeset dana lutanja po pustinji, o četrdeset godina lutanja židovskog naroda. Tu san prvi put čujo, od babe, rič ljubav. Ona je lipo rekla kako ljubi Isusa svim srcem svojim i svom dušom svojom. Nisan ja tada baš sve razumijo, ali san poče svaćat bolje kad san vidijo da baba nikad nije ljuta, da je uvik vedra lica, i uvik bi rekla: Ništa meni nije teško kad je On s menom. Dugo nisan zna ko je On, dok baba nije umrla, a mater je rekla: Sad je u okrilju Gospodinovu. On je čuva!

Odvikni se beštimat

I baba i mater uvik bi spominjale korizmu. Mater je naglašavala kako je to vrime odricanja i pročišćenja naših tila i duše. Ja to nisan ka mulac moga razumit. Ja se nisan moga odreć bonbona jer ih nisan ni kupova ni ima, alkohol nisan ni pijo, nisan pušijo, za ženske nisan ni zna šta je to, auto nisan ima, ma živijo san napo ki svetac. E, al kaže mater, dite moje, moraš se odviknit beštimat, moraš sa svin ljudin bit u dobre, svak mora osjetit da će od tebe ka diteta narest čovik a ne pas. Eto ti, to je korizma.

Tribaš sam biti sa sobom i svaki dan se pitati jesan li učinijo šta dobro i za se i za druge ljude oko sebe. Tako je, teke po teke, moja nepismena mater napravila od mene čovika šta mnoge stvari ne prima lišo, nego prova mislit o njima. Korizma nije za nju bila tek jedna rutinski odrađena forma. Šta se ića tiče, naš jelovnik je uvik, osim na Božić i na Uskrs, bijo korizmeni. Kad živiš u sirotinji i neimaštini, sve si sličniji Kristu. Zato je on i volijo sitnu raju. Čak i moj ćaća, šta se uvik volijo falit da je školovaniji od matere jer je ima neka tri razreda škole, a mater ni centimetra, nije nikad beštima svece. Zna bi dikod spomenit kome ćaću ili mater i to bi bilo sve. I tako nas je moja mater i socijalna situacija u kojoj smo resli naputila da nije sve u spizi i iću i piću jer brzo i ogladniš i ožedniš. Cili život, pogotovo kad si stariji, najvažniji ti je mir u duši.

Sićan se jedne drage gospođe, Dragice Skelin, supruge čuvenog doktora Marka Skelina. Ona je sve dane korizme i sve ostale zapovidne postove ila cili dan samo čaja i baškota. Moja mater je u njoj vidila sveticu.

In Te, Domine, speravi

Onda je počelo vrime, ja bi reka malo grubo, suvremenizacije. Sve je postalo lišije, počelo se razvodnjavat. Danima javne ličnosti, čelnice i čelnici naše estrade govore čega će se odreć u korizmi. To me odma siti jednog prijatelja šta je volijo bićerine. U korizmi ne bi popijo njanci jedan, ali je po Uskrsu u pet dana sve to nadomirijo. O davanju drugima niko ni mukajet.

Sad čuješ po televiziji da ova neće pit šampanjac u korizmi, ova se odriče čokolade, ona neće pušit, jedna da neće nosit kolajne i braćolete, a jedna da će čak ić rano leć, a više njizi da se neće šminkat i mrčit. Odma san bijo radosniji kad san to vidijo. Mogu zamislit kako bi to prokomentirala moja mater.

Korizma počinje kad je završijo krnjeval, kad se odlažu maske. Tada moramo biti sami sa sobom, sebe pitat ko smo i kakvi smo. Lipo je, eto, ne pušit. Suština je ipak da spoznamo čistoću i iskrenost naše duše, našu odanost Božjoj riči, onome šta nas je mater učila. Rekla bi moja stara, dite, učvrsti svoju viru i čuvaj se svega šta vodi u napast. Tako se polaže račun prid savjesti i prid Bogom. Valja se upitati baš u korizmi, zašto je toliko rastava, zašto tako malo dice, zašto je naroda sve manje. Nije Isus luta pustinjom da bi i On i mi zabasali. Luta je da bi nas dove do sigurne luke di ljudi žive zadovoljno i mirno. Kolko će korizma pomoći da svi skinemo teret s naših duša i da čista obraza pogledamo u Gospodina? Možda pari ovo puno propovjednički, ali virujte, čovik u godinama kad svašta prođe, svašta vidi, svašta doživi, zna da je jedina okosnica života koja je izdržala sve kušnje, sve korizme, sva pitanja, sadržana u jednoj divnoj maloj rečenici: In Te, Domine, speravi!