Čim se Ante Baranić nečeg uhvati, odma znaš da je to “in”! Cijenjeno ga čitateljstvo brojnih hrvatskih tiskovina zna kao fotoreportera, a još brojnije ga je znalo i kao fotografa, koji bi uskakao svaki put kad bi valjalo koga “okinit” i zabilježit kakav svečani trenutak. Ka da je jučer bilo kad smo prolazili pokraj “Prestigea”, šta ga je drža vridni Ćićo Poluš, a iznutra je grmija glas: Slikava mi je maloga za krštenje, a još mi slike nije donija!
“Prijatelju, kući su mi, donit ću ti ih u subotu!”, odgovara je Ante, poklopivši se ušima, ne vidjevši ure otrest se čimavice.
“A moš, taman će mi mali u oti dan ić na maturu, pa da može pokazat curi kakvi je bija!”, odgovara je prika iznutra, praćen gromoglasnim smijehom ko šipak punog kafića.
“Kolega, molim te, objasni gospodinu da ovo nije polaroid! Pa da izbaciva slike na botun!”, uzvraća bi Ante, na šta bi se svi skupa cenili.
“Da polaroid?! Šta sve neće njemu past na pamet! Ma, zamisli ti koje je to mulenje!”
“Ajte vamo, dolazite vamo na piće!”, vika bi Ćićo iznutra. Bile se tu analogne devedesete, slike su se još, crno-bijele, slale na “telefoto”, ili čak autobusom, pa nije tribalo “prešit”. Vrimena za piće, dva uvik se moglo nać. Za razliku od danas, kad je čak i poljoprivreda otišla, ne moš virovat, na digitalu.
Sve za 50 kuna
“Aj pogodi za šta će mi ovaj tajmer? Nemaš pojma?! Za zalivat pomidore! Utakaš lipo u šteker, namistiš, spojiš na njega elektromagnetski ventil iz stare veš-mašine, odnosno odbačene mašine za pranje robe, staviš na njega dovod vode, utakaš cijevi za kap na kap – i to ti je to. Namistiš kad će ti se počet zalivat i kad će završit... I to ti je to! Imaš sustav za navodnjavanje za 50 kuna! Ma, kakvi, puno san reka! Najskuplji je tajmer! On ti dođe 25-30 kuna, kako di. Ovi ventil je mukti, to je sa stare makinje, ionako bi se to bacilo, stare gume se isto tako skinu s mašine, nataknu se na ventil s jedne strane, s druge na gumu, tajmer isključiva i uključiva struju na ventilu, on pušta i zatvara vodu, isto ka i na mašini. Metar cijevi za navodnjavanje ti je dvi kune, ove injekcije su ti pola kune, to sad imaš svugdi po ovim poljo-centrima za bagatelu”, objašnjava je meni moj kolega, a ja koji san tudum za tehniku gleda san u njega ka u Teslu. I Edisona zajedno! Ljudi moji, je pametan! Za sve ga je Bog stvorija! Toliko da će se i na koncu osmog desetljeća života, i na pragu devetog morat bavit “poluprivredon” da bi priživija!
“Samo se ti zajebaji! Bilo bi i tebi dobro da se mrdneš dok ti je na vrime! Čovče, ova nas je korona sve prosvitlila. Pusta zemlja, vrtli okolo nas leže neobrađeni, u kupini i drači, a dućani zatvoreni. A mi željni salate, kupusa, mrkve, kukumara, pomdira, pokraj ovakve klime, vode, blaga božjeg. I onda san reka neš više, vrime je da se i ja uključin u pokret, tumačija je meni moj prijatelj i kolega Ante koji je stvarno, to mu se mora priznat, cili život bija u pokretu! Taj, nikad, ni minute, nije mirova! Gospe moja, šta će to bit kad se on u vrtlu na Brodarici i okolo baci na proizvodnju! Mala će mu bit šibenska pijaca!
Proka pronalazač
Ali, da ne bi ispalo da je moj kolega Ante profesor Baltazar, Proka pronalazač, ili barem Grunf, on me je odveo kod pravog izumitelja, drugog A.B. Anđelka Babačića. Čovjek kojeg ste znali iz kazališta, s malih i velikih ekrana, zapravo je – genijalac! Tata-mata za tehniku. Koji je Antu i uputio u sve tajne starih mašina za robu. I koja sve čudesa one kriju. Eto, recimo one imaju tzv. presostat! Šta je to? Regulator tlaka!
– Dok nisan bija u mirovini, ja san ima jedan stari poklopac od špakera. Njegove su dimenzije 55 puta 60 centimetara, to je 0,33 od metra kvadratnog. Znači, kad bi na njega pala tri milimetra kiše to je ustvari centimetar, litra kiše po metru četvornom. I dok ima vode u padeli, nema potrebe zalivat! Jer bi ja padelu probuža, na nju montira gumenu cijev s presostatom, i tako bi moga mirne duše otić kod dice 15 dana u Zagreb, a da mi ovi presostat, priko struje naravno, aktivira zalivanje tek kad bi voda, odnosno kišnica s poklopca prisušila! Tako bi štedija vodu za navodnjavanje iz cisterne, jer nema smisla zalivat dok je kiša, odnosno dok je zemlja mokra. Sad kad sam u penziji, to mi ne triba, jer ne iđen nigdi, smije se Anđelko dok puše u gumu presostata, a on čini klik-klak. A onda uzima elektromagnetski ventil sa stare Candi mašine, s tri izlaza. Kad na svaki od njih natakneš gumu, onda imaš sustav s jednim ulazom vode i tri izlaza –jednog namistiš da ti ujutro natapa kukumare, popodne pomidore, a uvečer kumpire. Ili šta već oćeš, objašnjava naš Đeka, a moj se kolega Ante, vrtlar u nastajanju, trudi pored slikavanja zapamtiti i koliko dugo traje litra vode na poklopcu.
– A čuj, jedno tri dana! Znači, kad voda ispari, za tri dana, uključuje ti se zalivanje! Ipak, vrti on glavom, zazire od struje.
– Čuj, najbolje je da mi stavimo u novine upozorenje “Ne pokušavajte ovo kod kuće bez električara!”, slažemo se na koncu, a naš nam Anđelko, poznat i s reklame “Sađite s krovova”, sugerira da je ovo potpuno autonoman sustav, za koji uopće ne morate biti kući, potpuno automatski.
“Znači, sjašite sa špine!”, stavljam ja naslov! Nema više odvidaj, zavidaj, sve struja radi za vas. A ne ka prije, kad bi ja pokojnom starom drža gumu, kad bi zaliva, a on vika “Pojačaj!” A ja namjerno smanjiva. Pa bi on opet vika “Pojačaj!”, ja smanjiva, a onda bi stari namjerno, prisavija gumu ona bi iskočila na špini, cilog me zalila. “Eto, sad na, sad smanjivaj!”, cenija bi se on zadovoljno. A ja uplakan trča babi! Koja bi vajik govorila “Ne znaš ko je ode veće dite!”.
Dosta je vidit vrtal
U svakom slučaju, ovaj sustav navodnjavanja, fantastično funkcionira u primoštenskom zaleđu u Podgrebenu, u Babačićima, što i ne čudi, zna li se da je Anđelko Babačić, glavom i bradom kvalificirani pogonski električar s užom specijalizacijom automatičar i 35 godina iskustva u pokojnom šibenskom “Poliplastu”, koje se poslije nastavilo i u šibenskom kazalištu.
– Kad već govorimo o inovacijama, ja sam u “Poliplastu” napravio 1994. godine rezalicu za vriće za kumpire, koje smo gori pleli, dobio sam plaketu Grada za inovacije i tehničko unaprjeđenje proizvodnje, i u kazalištu sam vodio tehniku pet godina, a usput sam i glumio, jasno. Za mene na pozornici nije bilo tajni! Par predstava je bilo genijalno, “Djevojčica sa šibicama” i “Kradljivci festivala”, na kojima smo napravili specijalne efekte. Uzeo sam policijsku rotaciju, okrenem je doli, stavim okolo scensko staklo, ona se vrti i baca na pozornicu, a okolo su one male svićice ka za Novu godinu, to je bilo fantastično... A sve skupa isto za malo novca, kad si u stisci s vrimenom, budžetom, naučiš se improvizirati, dovijati. Još sam neke stvari tamo riješio, s tehnikom, rasvjetom. Tako je bilo i u “Poliplastu”, s tom rezalicom za vriće za krumpire koja je bila usko grlo proizvodnje, ja sam satima znao sjediti pokraj stroja, gledao, studirao, kako ćemo to riješiti. I onda sam se na koncu domislio, pa smo sa 600 do 800 komada vrića, koliko je mogla napraviti jedna radnica, došli na četiri tisuće komada većih, a manjih i šest tisuća komada vrića. To je bilo strahovito ubrzanje. Ja sam još 1987. godine da prijedlog da napravimo tu modifikaciju na stroju za rezanje, ali nije baš bilo sluha, trebalo je uložiti nekih 30 do 40 tisuća ondašnjih maraka, što je bilo ništo, jer smo u to vrime kupili stroj od dva milijuna DEM, peteroslojni ekstruder koji je proizvodio foliju za pakiranje kobasica. Na kraju je taj stroj i potopio firmu, jer se nikad nije isplatio, ali to je već druga priča... – ispričao nam je Đeka jednu staru, zanimljivu priču.
U svakom slučaju, ta rezalica s njegovim patentom je bila dobra, dobio je za nju i nagradu, i u šoldima je bilo, 2,5 tisuća DEM, koje je već davno potrošio, isto kao i mi predviđeno vrime i prostor za ovu priču. U svakom slučaju, vaše je navodnjavanje u dobrim rukama, o čemu svjedoče i slike iz njegovog vrtla, u kojem se sve modri i zeleni. A sve zahvaljujući – ne samo – žuljevitim rukama i konkulanoj škini težakov, nego i mudroj glavi i pametnim rješenjima iz Švedske, iz starog Elektroluxa. Koji drugi ostave pokraj ceste, Novici Ljubičiću na brigu, ili ga voze na Bikarac, a Đeka ga upregne da umisto njega misli na njegove pomidore i kukumare, i zaliva ih u cik zore, i smiraj dana, kako njima najbolje paše i odgovara...