Moca i sina! – vapi dobra i poštena gazdarica nakon šta je pročitala u novinaman da će još malo, litra suncokretova uja u Njemačkoj guštati kolko i boca maslinova, komen je tamo prosječna cijena 6 i po eura. Di to iđe? – samo šta nije zajecala, usplahireno pogledavajući prema svojin najdražin gostiman.
– A ništa, nema van druge nego da pojačate ove nasade prid radnjon i vašin štekatićon. Postavite kojega i na teracu, pa čekajte žetvu! – pogleda je El Tigre na tri-četri oveća pitara di je Dobra Parona posijala suncokret, pa su iznikli lipi cvitovi, ne bi ih Van Gog naslika. Šta krpe, šta konca, možda bi, uz koji teke gušće zasijan pitar pojačanja raspoređen na strateškin mistiman duž ulice, mogla izvući koju litru biloga uja, makar za vlastite potribe?
– Samo vi mene zafrkajite, a stvar je ozbiljna. Nisan pametna... Da uložin teke kapitala u suncokretovo uje i kupin cilo skladište prije nego šta se u nas cijena suncokretova uja ne izjednači sa maslinovin? A jopeta, di ću sa cilin skladišten? – u teškin je nedoumicama.
U boci bez etikete
– Čekajte, čekajte, da nešto razjasnimo – progovorija je Bili Smo Uskoro. Sa kojin bi se to maslinovin ujon suncokretovo moglo izjednačiti po cijeni? Ako je s onin od naših maslinara, tada bi moglo guštati i stotinjak kuna, moguće i sto pedeset, kolko ode prodaju litru turistiman u plastičnoj boci bez etikete. To bi bila katastrofa, a ne bi bilo puno boje ni da se izjednači sa onin jeftinin "made in EU" od 40 kuna iz stranih trgovačkih centara. Kako god da okreneš, u važu smo, draga gospojo! – zaključija je B.S. Uskoro.
Na to jon je El Tigre dobacija neka dobro pogleda u štramac kolko je kapitala spremila. Jerbo, zadnji put jedva se oporavila od šoka kada je utvrdila da su jon miši izili određenu svotu... To su još doduše, bile one dojč marke, ali šta miš znade jesu li u pitanju šoldi ol' kakva obična karta; uzme i gricka.
– A ne, ne dan ja na moj štramac! Miši su neutralizirani, neka se znade! – rekla je ka da jon je dirnija u nekog najdražeg. Nema ona za ništa ugodan san dočin takne posteju,
– U svakomen trenutku znaden šta ispod mene šuška i oto me strašno umiruje. A vi pijte špicalije jerbo ne morete spavati! – rekla je šta ih iđe.
Štramac šuška
– Naravski, šta ste manje računa izdali, to van štramac više šuška, al' od druge vrste karte – odbrusija jon je El Tigre. Bili Smo Uskoro najozbiljnije je doda da bi nji dvojica odsada mogli okreniti ploču. Vrimena su teška, čovik ne zna u čemu će ujutro otvoriti oči, pa će od nje ubuduće tražiti da ono šta je uzela državi ne izdajući račun, podili š njiman. A bude li i dalje tako drska, tražiće izgubljenu dobit unatrag deset godina!
– Da, da! Pa nika zastara postoji kod svega, jedino je vi ne priznajete. Sve i da oću, oklen mislite da vas mogu isplatiti!? – podbočila se fajterski i gleda ih fišo u oči.
– Da oklen? Pa valjda iz štramca iz kojega van tako lipo šuška! – otpovrnija jon je El Tigre.
Zastala je, razmislila i na to odgovorila da ih pristaje isplatiti i to iz državnih poticaja koje će dobiti za uzgoj suncokreta. Naravski da su ostali u čudu. Poticaji za uzgoj u nekoliko većih pitara?
– Ništa vi ne znate. Mi Rvati, recimo, proizvodimo dvaput više suncokreta nego šta nan triba, a jopeta uvozimo skoro 60 posto suncokretova ulja. A 30 posto uživatelja poticaja u stočarstvu nema krave, a ni ovce niti u albumu životinjskoga carstva, kamoli u oboru. I šta bi onda, u otomen slapu poticaja europskin šoldiman značila malešna kap mojih pitarića? – rekla je Dobra Parona ono šta ih iđe.