Zdravko Pilić: Zašto grintamo da je sve skupo, pa htjeli smo biti bogati, poznati i slavni!‘

Pazi što želiš, moglo bi ti se ostvariti! Kao nesretniku u onom vicu, koji je ulovio zlatnu ribicu. A ova mu je, kako to u bajkama već biva, ponudila da je pusti jer da će mu ispuniti želju. Ma kakva god ona bila - ‘ Ja bih da me učiniš poznatim, bogatim i slavnim! - zatražio je on, nja što mu je ribica odgovorila – ‘Ti ćeš sad zaspati, a ujutro kad se probudiš, imat ćeš ono što si tražio.‘ Tako je i bilo! Našeg su srećkovića ujutro iz kreveta budile sluge, s porukom – ‘Ustaj Ferdinande, idemo za Sarajevo!‘ Ostatak, naravno, znate. Što bi se reklo - The rest is history! Nešto slično dogodilo se i nama. Ispunile su nam se želje. I to ne jedna, nego više njih. Ušli smo ne samo u EU, nego i u Schengen, Europu bez granica, u kojoj nas nitko više ne ne zaustavlja, niti maltretira i skida do gola na granicama, tražeći švercanu robu, riješili smo se i mjenjačnica, dobili smo euro, kao turističku valutu, a postali smo, evo, i turistička meka. U koju ne dolazi samo Europa, nego sve više i Daleki Istok, Azija i Amerika, odnosno cijeli svijet. Atroke Azurna obala, Dubrovnik i Monte Carlo!

Naglo buđenje

Jesmo li to thjeli? Nego što smo! O tome smo budni sanjali, to se zazivalo, na tome su se izbori dobijali, ali sad kad se budimo, kad to više nije (samo) san, nego je sve više java, sad nam se čini da to i nije baš tako kako se nama činilo. - ‘Ništa to ne valja!‘. ‘Od štekata nemoš proći!.‘Sve je skupo!‘ ‘Ne možeš kavu ispod dva eura nigdi popiti, krešilo je sve duplo, a u restoran te strah i zaviriti. Otić na marendu postalo je ko odlazak kod odvjetnika, 100 eura je za dobar dan!‘ - ‘Ne moš meštra nać! Ne daj Bože da ti šta crkne, lakše ćeš do Paladina doć nego do vodoinstalatera! A za postavit deset kvadrata pločica moga si do jučer kupit deset kvadrata vječnog počivališta na Kvanju! Zato i prave krematorij, jer ni kvadrat grobnice normalno, pošteno čeljade sebi ne može priuštit. A o stanovima ne triba ni govorit. Kud je to otišlo! Ko to sebi može priuštit. Jedino bogati stranci! Mlade obitelji sele vanka‘ - kuka se, piše, govori kod nas svakodnevno po svim platformama i društvenim mrežama. Ajme i kuku! Svitu moj, šta je ovo došlo?! Sve zlo i naopako!

Jesmo tili bogate?

A došlo nije ništa, nego smo mi sve sami napravili. Jesmo li tili bogate goste? Nego šta smo. Nisu nam valjali oni jadni ‘kumpiraši‘ i ‘pomidoraši‘ koji da sve donesu sa sobom, u gepeku, čak i pivu u baksama, ni nju nisu kupovali kod nas. Sad kad dolaze ovi šta piju koktele i ostale skupe ‘smućaline‘ isto ne valja, jer oni budu tu dva, tri, četiri dana, a nama cijene koje oni plaćaju priko lita ostanu za cilu godinu. Nama nije pravo ni šta mi moramo, ko i stranci, plaćati ulaznice za šibenske tvrđave, koje smo obnovili – sve do jedne – novcima EU. Nego bi mi tili da to nama bude mukte, a da plaćaju samo oni s čijim smo mi to novcima, iz EU fondova, i obnovili! Mi smo humani i dobri ljudi, pa smo tili i da ove naše trgovkinje šta rade po kasama, i ovi naši konobari šta cili dan stoje na nogama imaju veće plaće. Ali, nismo mislili da će za te njihove veće plaće dignit nama cijene pića i spize u dućanima! Mi smo mislili da će to njima gazde dat iz svog džepa. Samo smo zaboravili da ništa ne nastaje ni iz čega, da gazda novaca nema ako ih prije toga nekom nije – uzeja. Toj jednostavnoj ekonomskoj logici je još i pokojni Marko Slavica učio svoje kolege u upravi NK Šibenika kad bi mu tražili novaca – ‘Marko, daj! A okle ću van dat kad nisan uzeja?‘ - glasio je jedan od njegovih čuvenih postulata. Ili skroz uprošćeno - ‘Dajte ‘Izgradnji‘ posla, pa će bit i novaca!‘