U zemlji u kojoj je jedna od najpopularnijih uzrečica ona "A kome je motika kruva dala?", čini se sasvim uzaludnim poslom - prodavati motike.
– Ma, ne bi ti je ja kume uzeja ni da je mukti daješ! – dovikuju se prolaznici na šibenskom pazaru s Josipom Pućom.
– Znam ja, ti si ka mali na njoj dlaku naša, i odonda ti se gadi na nju, ne mo'š je na oči vidit! – ne ostaje im dužan Vlaj s Unešića koji zadnjih osamnaest godina samo što ne danjiva i noćiva za svojim štandom na pijaci, točno priko puta peškarije. S izuzetkom sride – tada je u Drnišu – i svete nedilje na koju ne radi. To je dan za familiju, za odmorit i otpočinit, nije na nju niko moj radija pa neću ni ja! – jednako je odrješit koliko i stasit ovaj 67-godišnjak, kod kojeg su najvjerniji kupci proizvoda njegove obiteljske kovačije postali stranci. On im dođe nešto kao – turistička atrakcija.
Kupe u njega peku, ožeg, gradelje za peć meso ili ribu, onda im još Josip dade i koji savjet ricetu. Snalazi se on i sa stranim jezikom, svita je vidio, pa nije za vraga dvi godine radio i u Njemačkoj. Ali, meni je nešto drugo zanimljivo – Josip je iz Unešića, a Pućo nije – bar koliko mi se čini – pravo, da ne kažem fetivo, unešićko prezime.
Iz gladne Zagore u bogatu Panoniju
- Dobro ti se čini. Ja sam ti s Unešića, a Puće su ti porijeklom od Drniša, selo Gradac. Tamo se rodija moj pradid, ime mu je bilo Ante. A u Planjanima se rodija moj did Mate, oženija se iz Cere, baba mi je bila rodom od Budiša. Tako se i moj ćaća rodija 1911. godine u Ceri. I onda se 1930. godine oženija iz Unešića, jer se moja mater zvala Grbeša. I onda ti se on u ratu doselija u Unešić, kupija tamo imanje, jer su moji strici bili u kovačiji. I moj ćaća je ki najmlađi kovač u familiji, ima je dva brata starija, mora ić ća, tražit selo za se, u kojen nema kovača, jer nema u jednom selu posla, a time ni života za sve - govori Pućo, a ja eto zaključujem kako se i onda, ko i danas, narod selio trbuhom za kruhom, u potrazi za poslom i tržištem. Iako se to onda nije zvalo mobilnost radne snage na tržištu rada. Kako se zvalo? A biće se zvalo "potr'ba ga natrala"...
A imanje su mu na Unešiću namirili Pućini ujci, od žene braća, kupija ga je od jednog koji je poslin onog rata, vlakon bez voznog reda, otiša u Slavoniju. Iz gladne Zagore u bogatu Panoniju, u kojoj je – tada – bilo i kruva i ruva, odnosno robe.
- I tako ti mi Puće držimo kovačiju 300 godina, i u nas u kući ti nikad nije bilo da nije bilo Ante i Mate. Moj se sin zove Ante, od brata je Mate, pa unuk Ante. Ja san završija brodograđevnu školu "Ante Dumanić", pa radija u BiS-u, onda proša kroz rat, specijalnu policiju, umirovljen san 1998. godine, pa san bija malo u Njemačkoj, isto znaden kovački zanat. Naučija san ga uz ćaću, i dan danas uvik nešto kuckan, skujen, napravin, pomognu mi prijatelji, penzioneri ko i ja, dadu ruku. Ja držim tu kovačiju jer je to spomenik nulte kategorije, moja starina i tradicija, ja san je uredija i renovira, neka je ćaća umra još tamo 80-ih godina - kaže Pućo.
Da od toga posla neke velike vajde ima – nema, ali eto, nekako se krpa, s tim proizvodima za gril i kućnu upotrebu, uz koju motiku i mašklinić. Čiji korisnici umiru iz dana u dan, jer je onih koji su kopali sve manje. A nije lako napravit dobar mašklin, kojem ne pukne špica kad udari u kamen, a?
- A čuješ, tribaš znat zakalit, zanat, ka i sve drugo. Ako ne zakališ, krivi se, ako prikališ puca. Triba pogodit boju čelika, prije nego ga staviš u vodu ili u ulje. Za kamen ti mora bit sivi! Ja znam da ti svakog đavla voliš znat, pa sad eto i to znaš! - veli meni moj Josip kojeg pitam koliko će on još dugo ovako:
- Neću dugo. Dosadilo je i meni, potrošija me pazar, godine su učinile svoje. Kod kuće žena sama, bila je profesorica u srednjoj školi u Splitu, predavala statistiku, i sad joj u penziji, kad ja odem dosadno. Ne može bez mene! - smije se.
Zlato ili željezarija
Sin u Zagrebu, kćer u Splitu, svoji su ljudi, pa je vrime da se i on malo posveti sebi, vrtlu, lozama, voćkama, da uživa u ovom šta mu je još ostalo, sa svojom gospojom. Ionako, veli, od ovog nema neke vajde.
Eto, bio je veli na Murteru, pa mu je doša komunalni redar, odrezat najam pa kad mu je reka tisuću kuna za dan, Josip mu je rekao: – Pa šta ti misliš da ja zlato prodajem, a ne željezariju?!
A dok mi tako pričamo, dolazi nam i Ivica Cvitanović, rečeni Parapeško, pa nas pita jesmo li mi čuli za onu staru težačku izreku "Biži od svakog posla u kojem ti je glava niže nego guzica! To ti je kad kopaš, guzica gori, glava doli!",,, Pametna! Nikad nije bilo lako čoviku težaku. Da prostiš,.... ga svak 'ko uvati, u ovom ili onom sistemu, u onoj ili ovoj državi!