Nema taverna, nema kafića, nema koncerata... Da paneš nema ti ko dat ruke

Ne znan bil se žalijo il se falijo šta živin u malom mistu. Sve ima svojih prednosti i svojih nedostataka. Kad pogledaš ovu situaciju s Kovidom, jasno je da će u velikin mistima bit puno više zaraženih jer je puno svita, sve je utisno, svugdi su gužve. Nas je manje pa su manje i mogućnosti štete. To šta mi slabo obadajemo stožere i upustva, nije nan niko kriv ma mi.

Kad san već poče o malin mistima ima tu još problema. U nas nema nikakav fakultet. Dica čin završu sridnju školu odu kud koji mili moji. Spominja san ja svečani ispraćaj maturanata. Divota ih vidit. Lipa odijela, vešte, braćoleti, takići, šminka, ma mladost je lipa sama od sebe. I tako odu svi studirat. Cure nađu momke, momci nađu cure, požene se i poudaju, malo ko se vrati u Drniš. Da smo imali fakultet, kogod bi i osta. Kad san ja bijo ka student u Zagrebu, imaš prestava svakakvih, imaš kina, kazališta, čitaonica, biblioteka, imaš nogometnih utakmica.

Nema šta nema. U Drnišu imaš jedno kino i Došk koji igra svake druge nedilje. Moja se mater nadavala pusti novaca dok san ja završijo školu. I dok bi ja na kavu triba ić u gostijonu, moji kolege iz Zagreba donili bi termosicu od kuće. A opet, kad su se počeli svoditi računi, mi iz malih mista bolje smo učili i prije završili od njizi.

Ima da te nema

Sitin se ja i stra odat po ulici u Zagrebu dok se nisan navika. Auta mali miljun, svita ajme majko, pa još tramvaji. Ko nisi pametan, ima da te nema. Ono šta mi je najteže padalo i zašto san uvik patijo za Drnišon jest da si ti u velikom gradusamo beznačajna točkica. U Drnišu te svak zna i ti znaš svakoga, i uvik imaš kontakt s nekim poznatim. U Zagrebu, lac mac! More proć i po par dana a da ne vidiš nikog poznatog. Ja sve tako, malo po malo, opisivan društveno okruženje koje je bitno za kovid. Jedino me zbunjiva ovo šta sve daju on lajn. Znači sidi u kući, ne mrdaj nigdi i stalno se belji u televizor. Sad se i vinčavaju on lajn. Ne daj Bože da se i dica počnu tako radit. Uvati čovika tuga, dišpera se skroz kad vidi šta kovid čini.

Sad je najlipši misec u godini, misec kad se najviše raduje i veseli. Čeka se Advent, Božić, Nova godina, ali lokali zatvoreni, ne smiš se ni s kim družit, ne smiš nigdi ić. Ja prošetan navečer po Drnišu, tuga za vidit. Lipo misto, lipo uređeno al šta vridi ? Sve zatvoreno. Di će izać momak i cura ? Di će on njoj platit piće, di će zapalit duvan, di će je taknit za ruku, di poljubit ?
Izađeš naveče na Poljanu, naiđe kogod poznat, baciš koji đir gori doli. Sitiš se gužvi na nekadašnjoj Poljani, sitiš se prekrasnih gimnazijalki kad bi navečer izlazile iz škole. Najednom more kecelja s merlom, more mladosti i radosti. A mi sad, ka stari ćukovi, gori doli, gori doli. Čuješ pase iz okolnih sela.

Gostijone i bufeti

A Grad pust, tih, gotovo prazan. Da slučajno paneš, ne bi te ima ko podignit. Još lani u ovo vrime planiralo se slavit, čekat Novu godinu, digdi otić. Bilo je koncerata i ozbiljnih i zabavnih, a sada ništa. I kako onda da stariji čovik, ne onaj šta je star, nega šta se puno sića, ne odleti mislima u prošlost. Sad nijedan lokal ne radi. Nekad nije bilo ovakvih kafića, bile su gostijone i bufeti. Ako je bila glazba, bila je živa. Isprid Hotela Danica uvik se dimijo roštilj. Cila Poljana bi mirišala. Sad bi pjesnici rekli, to su najlipši mirisi našeg djetinjstva. To i arambašići kad bi mater kuvala punu veliku teću.

Taj naš Hotel, a to je sudbina svih hotela u ovako malim mistima, često je bijo utočište mnogim ljubavima. Nove godine su se čekale u organizaciji Doška. Na tim plesovima bilo je i lutrije, ali najvažnije je bilo ko s kin sidi i ko s kin pleše. Orkestar domaći, glazba svjetska. Sada nema više ni toga.

Sada je tu kovid. Sve je dokino. Nema taverna, nema kafića, nema koncerata. Sve je prazno pa i Poljana. Zato je mene i tamo pomalo stra otići! Šta bi da paneš a nema ti ko dat ruke?