StoryEditorOCM
ŽupanijaĐORĐE I DEJANA STUDIĆ

Ovaj bračni par iz Vodica dokazuje da se može zaradit i živit od svoje zemlje: U postelji smo naglas čitali Poljoprivrednu enciklopediju

Piše Zdravko Pilić
15. listopada 2020. - 19:47

Preko trnja do zvijezda- govorili su stari Rimljani. A Đorđe Studić i njegova Dejana rekli bi im, kao u onoj reklami- Znamo kako vam je! Ka da su se oni malo drače, smrči i trnja nakrčili dok su stigli dovle dokle su danas došli, do najboljih proizvođača izvorne i zdrave hrane u zaleđu hrvatskih marina, u izboru Nautičke patrole Jutarnjeg lista za 2020. godinu. A počeli su tako da su počinjali više puta! Đorđe je, kao i brojni drugi Vodičani, bio u gardi cilo vrime i završetkom rata ostao bez posla, i bez prihoda. I di ćeš, šta ćeš, kud ćeš, od čega ćemo živit, duma je on tako jedan dan, prije nekih dvadeset i četiri, pet godina, sa svojin kumom i prijateljem Robertom Juričevom.

- Sidili smo kod njega doma, nešto pijuckali, i s obzirom da sam zna da on ispod Okita ima zemlju, palo mi je na pamet da šta mi ne bi tamo nešto posadili? I bacimo ti mi na brzinu računicu, dvi iljade komada pomidora, svaka neka nam dade tri kila, to bi bilo šest tona. I neka je po marku (onda su još bili DEM-ovi, a ne euri- i) eto ti nama pet- šest ijad marak. Zvuči primamljivo, jel da?! Jedini je, mali, problem bija u tome da niko od nas nije bija poljoprivrednik, nit smo mi imali ikakve veze s tin poslon, ni ja ni on, ni naše žene, moja Dejana i njegova Anita. Ali, ajmo, muka je to. I posadili ti mi te dvije iljade komada pomidora, i ludilo!- prisjeća se svojih početaka Đorđe.

- Rodilo ka ludo? - velim sad ja.

- Ma, kakvi, propast totalna! - smije se Đorđe: - Došla bolest, sve satrala, nit smo imali pravo sime, nit smo išta znali. Ubili se od posla, cilo lito, a umisto iljada- sto marak zarade! - priča Đorđe, a Dejana kroz smijeh upada:

- Koliko mi ništa nismo znali, najbolje će vam kazati to da smo ja i prijateljica išli kidat zaperke na pomidorama. Znate li vi to, plivit pomidore? - pita nas Đorđe, a mi- muka je to! Kad je on doša, pa kad je vidija da smo u ova svoja dva reda šta smo ih gonili, pokidali i vrhove, uništili ih, poludija je. Al, bilo je kasno! - smiju se i jedno i drugo.

Ulaganje u znanje

Al, tada im nije bilo do smijeha. Svi su tada tili odustat, kumovi su se povukli, dosta im je bilo zemlje, ali Đorđe, koji je ionako najviše radija na zemlji (kum je ima posal na građevini, žena u dućanu) tija je probat još jednu godinu.

- Zna san di san falija! Slušali smo svakoga, samo nismo pitali struku. I tako smo ja i žena, malo kod agronoma, malo po bibliotekama, knjižarama, kupovali udžbenike, zadnju paru smo na knjige davali.

- Sićan se, jedna je knjiga bila 300 kuna. Zoven ja njega, i velin- Skupo je ovo!' Ali, on veli- kupuj.

- I po noći, u posteji, čitaj naglas, dok se ne naučimo - priča Đorđe. A meni pada na pamet Isto ka Luiđi i Bepina. Samo šta su umisto Dantea čitali jedno drugome Poljoprivrednu enciklopediju. Uči, čitaj, vidi di si grišija!

Ulaganje u znanje dalo je rezultata, ali Studići su već druge godine vidili da nije muka samo proizvesti, nego je još veća muka di ćeš ti s tim. Kome ćeš i kako prodati?

- Baš je te godine bila muka s tim rajčicama doli na Neretvi. Poljoprivrednici su ih bacali, jer im otkupljivači nisu tili platiti niti 20 lipa po kilu. I onda san ja, pošto to niko nije tija kupovat na veliko, otiša na pijacu i sam ih prodava. Pomalo, kil, dva, tri, i kako smo usput sadili i onaj mali chili, onda bi ja to usput, na banku niza u vjenčiće i prodava i njih. I bija san zadovoljan, glavno da iman za kruv i spizu. Daleko je to bilo od nekog posla. No, uvidija san da moran širit asortiman, pa san zakupija banak, otvorija OPG, uzeli smo u najam i teren do ovog kumovog, sve smo to ja i žena prokrčili, povadili korijenje od smrika, pa uzeli još jednu zemlju u Pirnicama. Radili smo na deset tisuća kvadrata, ali bez ikakvih zaštita, bez mriža protiv krupe i ptica, bez vode, bez struje...

Od simena do proizvoda

I onda su vidili da to nema smisla, da je bolje manje, ali temeljitije. Uzeli su od jednog Mateše polje, između Vodica i Tribunja, di je bija kivi, i krenuli. Na stupove od kivija su montirali neke jeftinije mriže, koje su onda mogli financirati, nisu onda imali ni aute, ni traktora, ni alata...

- Ja sam van dite s asfalta. Nikad se ja, ni nitko moj nije bavio s poljoprivredom. Moj jedini doticaj sa zemljom bio je priko pitara za cviće šta ga je mater u kući držala. Ali, tu je, na terenu bila struja, bunar, voda, i tu je praktično krenula ozbiljna proizvodnja. Imam tu i mali plastenik, staklenik, jer ja radim sve za sebe, od simena do gotovog proizvoda. Za danas se bavit poljoprivredom treba jako puno znanja. Neko kaže, triba imat vodu.Je, istina je, ali ni previše vode ne valja. Biljku možeš uništit s njom isto ko i sa sušom. Sve ima svoje. Ravnotežu trebaš održavati. Zato mi i ne radimo zimu. Ja oću da zemlja odmori, prodiše, do prolića kad ciklus sadnje počinje ponovo.

Studići danas imaju na oko pet tisuća četvornih metara vrtla tridesetak kultura: krumpir, kapulu, mrkvu, petrusimen, selen, bosiljak, kukumare, tikvice, paprike, sve moguće sorte, od babure i holandske do makedonske demir kapije, roge crvene i zelene. Pomidora četiri, pet sorti, od malih šeri, pa do krupnih, fažol, češnjak... Ko bi reć na Studiću, kad ga onako vidiš, stamenog, s repićem i rećinom u uhu, da je poljoprivrednik. Više bi mu uz image pasa kakav ljuti motor, nego traktor.

- Bilo je i toga, motori, aute, trke, to mi je ljubav. U AMK Mihovila san sudac na utrkama, a ima san i dostavnog Polija, za utrke, friziranog, s kojin san osvojija prvenstvo Dalmacije u dvi discipline.

Eto na, ko je Šumaher, u svemu je maher! Sigurno i danas ima Vodičana koji još uvike misle da ove paprike nisu njegove, da on to 'odnekle šverca'. Ali, vraga, ako lažemo mi, ne lažu slike, i polje ispod Okita, koje je svakim obiljem blagoslovila Gospa od Karmela.

Boban i Severina

- Sad već i oni stariji traže savjete od mene - smije se Đorđe, koji se može pohvaliti i listom poznatih kupaca. Kupovali su od njega i Zvone Boban i Severina...

Šta je kupovala, pitam.
- Mrkvu! - veli Đorđe. A ja ne pitam dalje. Diskrecija je i u njegovom poslu najbitnija...

I jahtaši kupuju.
- Je, oni su dobri kupci. Oni kad pravu provištu, uzmu koliko im triba za sve na jahti. Je, posta san poznat i po čiliju, peperoncinima, iman ih jedno 15 vrsta, sorti i kod mene ih uvik možeš naći na štandu u Vodicama. Širija san taj spektar, iz godine u godinu, jedno četiristo, petsto biljaka imam. I po tome sam poznat, po tom stalnom izboru tih 'ljutih papričica'. Ovo lito je malo kasnije počela prodaja, ali kad je počela bilo je kao da je normalna sezona. I onda je u devetom sve stalo, kao da je neko nožem odriza. Počeli su ić ća i Austrijanci, nautičari i gotovo.

U svakom slučaju, Studići su živi primjer kako se sa zemljom može napraviti i još nešto osim je prodati. Može se ona i obrađivati, može se od nje i živjeti, a možda je u tome i tajna njihovog uspješnog braka, koji broji 24 godine. Kada se tome pridoda šest godina hodanja dođe se do 30 godina 'skladne veze'. Koji je recept za uspjeh?

- Uvik smo zajedno i sve zajedno radimo. Nije to neko brdo para, ali mislim da jedna obitelj može zaraditi više od svoje zemlje, od poljoprivrede, nego da negdi drugo radi u trgovini ili nekom tako poslu. Ali, uvjet je da sam i prodaješ, na malo, ka i mi!
Lipo je čoviku s ovin Studićima. Nije mu studeno, nego mu je baš nekako toplo oko srca, s ljudima kojima ne triba puno, koji žive od svog truda, rada svojih ruku, ne kukaju, nego kažu može se, dobro je, bit će bolje, ako i ne ide, provat ćemo opet, ponovo, dogodine, jer znamo da smo grišili ove godine...

05. studeni 2024 17:03