Samo je jedan kralj rajčica na šibenskom pazaru, a prezime mu je Rajčić! A i kako bi se drugačije prezivao. Ne bi me čudilo ako bi koji lingvist i jezikoslovac i zaključio, da kojim slučajem zaluta na Unešić, pa vidi Antine njive i plastenike, u kojima ima brat bratu četiri – pet tisuća što sadnica, što presadnica, ovog i svakakog drugog rajskog povrća pa da zaključi kako su i rajčice svoj hrvatski naziv dobile upravo po Rajčićima. A ne obratno!
Bilo kako bilo, ako ćete u ikoga kupiti sadnicu pomidore, a da sigurno znate što kupujete, da nije ni švercer, ni priprodavač, ni pritrgica, nego da je u pitanju baš njegova roba, onda je to u Ante Rajčića.
- Ono što dajem u prodaju je isto ono što i za sebe sadim. Iste pomidore! Kako meni, tako i svima drugima! Posadim ja tog rasada dosta, pa ono što mi priteknem, donesem na pijacu. Šteta je bacit, jel tako? Grijota! Nek narod sadi! Garantiran za kvalitet! - veli nam Ante i nabraja što sve ima:
– Monte Karlo, Volovsko srce, uskoro će bit i šljivara, Bob Keča, onoga niskog, jabučara, bit će za 15 dana, iman ti dvi vrste paprika, rogu i ovu drugu, žutu, baburu, za par dana će bit i kukumara, tikvica! Sve po 50 centi!‘ - nudi vridni Ante.
Kojeg znaju svi na šibenskom pazaru, njega i njegovu suprugu, s kojom skoro svaki dan prodaje proizvode svog OPG – a:
-Proliće je krenilo, i pravo je vrime za nabavku prisada. Ko je bliže moru, di je toplije, može ih sadit odma. A kod nas u Zagori ima još slane ujutro, pa će bit najbolje pričekat još jedno deset dana za posadit ih vanka. Iskopaš lipo rupicu, staviš teke briketa okolo, zagrneš lagano, zaliješ, i miran si dok ne krene.‘ - daje Ante i stručni savjet usput.
I gurne još koju sadnicu – dvi viška. Neka se nađe:
- Čuješ, ko na malo gleda, malo i vridi! Je li tako?‘ - širi ruke.
I onda mi veli:
-Skoro san zaboravija. Umisto ovih briketa, najbolje bi bilo šaku prpe stavit kad sadiš. Znaš šta je prpa? Ovčiji đubar, onaj naš, domaći, pravi! To je najbolje gnjojivo. Ali, ako nemaš, onda su dobri i briketi!‘ - veli nam Ante.
Triba li ispod nje išta stavit, da ne gnjije i ne reste trava, malo slame – pita jedna gospoja:
– Pa može malo kasnije, ko ima malom može i slame. Ja iman toga puno, pa metnen najlon. Eto, novinar je bija u mene, pa je vidija, more van ispričat!‘ - nudi me Antiša za svidoka.
A ja kliman glavon! Ima u njega svega. U Rajčića ki u raju! Ali ima u Rajčića i troška – daj svaki dan za parking deset eura, pa daj tri za placarinu, pa plati benzinu...
Šta bi reka Matan, dvacet vamo, tricet tamo, odnese ih lipi đava. Ali, nećemo se žalit! Ne daj Bože goreg!